Island je u oktobru 2008. doživio finansijski krah do sada rijetko viđenih razmjera – propale su banke koje su činile 90 odsto bankarskog sistema, a nakon što se vrijednost krune prepolovila, na mjesec dana su zamrznute sve mjenjačke transakcije. Uslijedila je duboka privredna recesija.
Island danas, međutim, doživljava iznenađujuće snažni oporavak. Ova u najmanju ruku neobična zemlja – s najvećom stopom nataliteta u Evropi, najviše objavljenih knjiga po stanovniku, gdje prezimena zapravo nikad nisu ušla u modu, a populacija je tokom 11 vjekova islandske istorije preživjela nekoliko strahovitih pomora zbog oštre klime i vulkana – posebna je po još jednoj stvari: građani su jednostavno odbili da spasu propale banke. To je ionako novac stranih investitora, bilo je preovlađujuće mišljenje u javnosti, uz često pozivanje na ponosne vikinške pretke.
Islanđani su tradicionalno ribari i poljoprivrednici, ali 2000-ih su u tu zemlju počele da se slivaju ogromne količine novca. Čini se da nikad prije nijedna zemlja nije uspjela da privuče toliko kapitala po stanovniku, da bi u tako kratkom vremenu novac nestao. Sad se Island ponovno vratio ribarenju. Privreda raste solidnom stopom (dva ili više odsto godišnje), rastu plate, a dug pada. MMF-u su prije roka otplatili dug.
[widgets_on_pages id=”Baner”]
“Na početku ’Islandskog čuda’ pojavili su se Njemci“, kaže za nedjeljnik “Špigel“ Asgir Jonson, koji je prije krize bio glavni ekonomista nekad najveće islandske banke, Kaupthinga, jedne od tri koje su preko noći propale kad više nisu mogle da refinansiraju nagomilani spoljni dug.
Milijarde eura imovine nestale su u trenu. Nestao je i Asgirov posao. On je u međuvremenu objavio knjigu pod nazivom “Zašto Island? – Kako je jedna od najmanjih država svijeta postala najveća žrtva krize”. Upravo se njemački kapital, objašnjava Asgir, najviše slivao na Island otkad su islandske banke liberalizovane 90-ih godina. I danas je Njemačka najveći povjerilac Islanda.
“Njemačka je slaba na Island. Čak je i Vagner pozajmljivao naše legende za svoje opere“, kaže Asgir koji danas radi kao profesor ekonomije u Rejkjaviku. Godine 2012. je čak 65.000 njemačkih turista posjetilo Island, po čemu su Njemci treći iza Amerikanaca i Britanaca.
Islandski brzi oporavak temelji se na nekoliko mjera koje nobelovac Pol Krugman preporučuje i drugim zemljama. “Potez Island” po Krugmanu značio bi sledeće: pustite banke da propadnu, devalvirajte valutu (ako imate vlastitu), uvedite kontrole dotoka kapitala i pokušajte da izbjegnete plaćanje spoljnog duga.
Asgir, koji tvrdi da je upozoravao na krizu, uzbuđeno govori o novim mogućnostima rasta, koje se temelje na starim resursima: radnom stanovništvu, zdravoj demokratiji, visokom nivou obrazovanja, turizmu i obnovljivim izvorima energije.
“I ribarenju. Šta bismo mi bez ribarenja“, pita se Asgir Jonson.
I zaista, jedna od mjera oporavka bila je odluka vlade da svim građanima dopusti ulov do 650 kilograma ribe dnevno (u periodu od maja do avgusta). Broj amaterskih ribara naglo je skočio.
Kroz kakve je promjene prošlo društvo pokazuje i priča ribara Valija Hoskuldsona, koji se odjednom našao u finansijskom sektoru, u banci Glitnir, jednoj od tri propala diva.
“Ja sam bio jedan od onih koji su ljudima uvaljivali kredite“, otkriva Vali “Špigelu“, prisjećajući se kako mu je jednom prilikom poljoprivrednik za kredit od 65.000 eura kao osiguranje ponudio stari poljoprivrednu mašinu.
“Šef mi je rekao: ‘Daj mu novac, a ako traži dvaput više, daj mu i to’“, kaže Vali, koji se vratio ribarstvu, a izlet u bankarstvo smatra pogrešno motivisanim lažnim obećanjem bonusa.
Skuli Mogensen, jedan od najbogatijih Islanđana, otkriva kako je odlučio da se vrati na Island upravo u oktobru 2008, nakon što je tadašnji premijer Geir Harde javno zazvao pomoć Svevišnjeg.
“Znao sam da moram kući. Islandu smo potrebni ja i moj novac, pomislio sam“, otkriva Morgensen.
Prodao je svoju kanadsku softversku kompaniju “OZ komjunikejšns“ (OZ Communications) Nokiji i vratio se na Island spreman da pokrene novi biznis.
“Bio sam svjestan da su tri glavna rastuća sektora na Islandu. Prvo, ribarstvo. No, to tržište je jako regulisano. Drugo, turizam. Sektor raste 20 odsto godišnje. Totalna ludnica. Zato sam osnovao avikompaniju Vau (Wow). Treće, alternativni izvori energije. Island je prava ekozemlja. To je razlog zbog kog sam pokrenuo ovu stvar s bio-etanolom“, otkriva on.
Naime, pokraj Rejkjavika nalazi se geotermalna elektrana, čiji su nusproizvod zapanjujuće plave vode koje se koriste za geotermalnu banju “Plava laguna”, jednu od najvećih islandskih atrakcija. Drugi nusproizvod je ugljen-dioksid, koji kompanija “Karbon risajkling internašnel“ (Carbon Recycling International), u 25-odstotnom vlasništvu Morgensena, prerađuje u metanol.
Island trenutno koristi 25 odsto svoje geotermalne i hidro-energije, a državna energetska kompanija Landsvirkjun planira podvodnim kablom da do 2020. počne u Britaniju da izvozi električnu energiju iz obnovljivih izvora. Do tada, svi automobili na Islandu biće koristiće bio-metanol kao pogonsko gorivo, smatra Morgenson.
On, inače, nema tipično islandsko ime, koje se sastoji od ličnog imena i patronima koje čini ime oca i nastavak -son ili -dotir. Pravilan način obraćanja Islanđaninu bez prezimena je njegovim ličnim imenom, ne patronimom.
Kriza je donijela i neke manje očigledne promene u društvu. Od 2008. su svi postali ludi za pletenjem, otkriva Ragnejdur Eriksdotir, koja mladima drži kurseve pletenja. Ova moda lako je vidljiva na ulici, gde su ručno pleteni džemperi s tradicionalnim motivima neuporedivo češći od robe iz tekstilnih lanaca. Ragnejdur je i stručnjak za seksualne odnose, i vodi TV emisiju i piše knjige o toj temi. Šta će drugo Islanđani da rade kad zimi noć traje ceo dan, primećuje ona.
Na Islandu svaka žena rodi u prosjeku 2,2 dece, što je najviše u Evropi, a struktura populacije je drugačija od one u ostatku zapadnog svijeta – polovina od 320.000 stanovnika mlađa je od 35 godina. Čak 90 odsto dece ide u vrtić, a 78 odsto žena između 15 i 65 godina je zaposleno, što je najveći udio na svijetu. Ukupna zaposlenost je 80 odsto. Činjenica da su ljudski resursi u ovolikoj mjeri iskorišćeni još jedan je od razloga zbog čega je upitno bi li islandski potezi uspeli negde drugde.
Kako je Island uopšte pogodila kriza?
U oktobru 2008. islandski finansijski sistem je praktično prestao da postoji nakon kolapsa prezaduženih banaka Kaupthing, Glitnir i Landsbanki, koje su činile oko 90 odsto bankarskog sistema. Islandski bankarski i finansijski sistem prebrzo je rastao zahvaljujući stalnom dotoku stranog kapitala gladnog prilika za ulaganja. Islandski spoljni dug pre krize dosegao je oko 50 milijardi eura, gotovo šest puta više od BDP-a, od čega se 80 odsto odnosilo na obaveze banaka, koje nisu preživjele zatvaranje slavine koje je uzrokovala međunarodna finansijska kriza. Na mjesec dana su potpuno zamrznute sve devizne transakcije.
Islanđani su u dva referenduma odlučili da ne žele da spasavaju banke (dakle, nepromišljena ulaganja stranih investitora, ali i štediša) javnim novcem i odbili su kredite Velike Britanije i Holandije za pokrivanje obveza Landsbanka u toj zemlji. Vlada steže kaiš, a rashodi za socijalu u budžetu nisu se povećavali s pretkriznih 42 odsto.
Dopustili su nastavak devalvacije krune (kurs prema euru se udvostručio!) iako je to podiglo inflaciju do 19 odsto i dugove domaćinstava kojima su stambeni krediti vezani za inflaciju ili strane valute. Strogo kontrolišu dotok kapitala. Prihvataju 5,1 milijardi dolara kredita MMF-a i skandinavskih zemalja za finansiranje budžeza i osnivanje domaćih banaka. B92
