Uvođenjem fiksnog kursa srpska privreda bi oživela, imali bi manju inflaciju, a pale bi i kamatne stope, kažu privrednici i ekonomisti.
Zanimljivo je da fiksni kurs Srbiji predlažu i svetski stručnjaci, poput nobelovca Roberta Mandela i ekonomiste Stiva Henkea. Obojica su gostujući prošle godine u našoj zemlji preporučili da bi to na najbolji način obezbedilo stabilnost dinara u odnosu na evro.
Da je krajnje vreme da NBS prizna poraz dosadašnje politike i uvede fiksni kurs smatra ekonomista Goran Nikolić. On ističe da je neverovatno da sve zemlje u okruženju, osim Rumunije i Srbije, imaju fiksni kurs i u isto vreme nižu inflaciju.
Zvanični srednji kurs NBS danas iznosi 110,19 dinara za jedan evro, što znači da je domaća valuta ojačala za 17 para u odnosu na prethodni dan. NBS juče nije reagovala na međubankarskom deviznom tržištu, a u ponedeljak je prodala 80 miliona evra.
“Treba videti na kom nivou bi se fiksirao kurs, jer bi verovatno došlo do devalvacije dinara za 15 do 25 odsto. U početku bismo imali ubrzanu inflaciju zbog rasta uvoznih cena. Ali, kamatne stope bi relativno brzo počele da se smanjuju. Devizne rezerve bile bi sasvim dovoljan garant za ozbiljnost akcije, te bi odvratile špekulante” , obrazlaže Nikolić.
On dodaje da bi prezaduženi privrednici i građani u početku bili u šoku i da bi možda bila potrebna neka vrsta finansiranja iz budžeta njihovih gubitaka.
S druge strane, ekonomista Saša Đogović tvrdi da Srbija ne može da ima fiksni kurs ukoliko se ne izvrši devalvacija domaće valute na nivou na kojem bi dinar mogao da se odbrani.
“Tek tada bi kurs mogao da se fiksira. Istovremeno mora se krenuti u strukturne privredne promene, jer je bez toga fiksni kurs neodrživ” , zaključuje Đogović.
Proizvođači i trgovci tvrde da nemaju više prostora da trošak rasta kursa prebacuju na sebe, a guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić greši kada kaže da se slabljenje dinara pre ili posle neće preliti na cene, ocenjuje Toplica Spasojević, vlasnik ITM-a.
Ova situacija podseća na prvu polovinu 2010. godine kada je bivši guverner Radovan Jelašić takođe isticao kako je osnovni cilj Narodne banke odbrana cena računajući da u krizi zbog pada tražnje proizvođači i prodavci neće posezati za poskupljenjima. Već polovinom 2010. stvarnost ga je demantovala.
“Niko nije lud da kupuje robu ili sirovinu po kursu od 110, a prodaje po 100 dinara. Evo, videćete šta će se desiti. Ako meni padne tražnja za nekom robom, manje ću je uvoziti ili ću prestati da je kupujem. Proizvođači i trgovci nemaju više prostora da trošak rasta kursa prebacuju na sebe. Da su u NBS pogledali bilanse preduzeća, sve bi im bilo jasno. Nema više tih zarada kao nekad. Najveći deo preduzeća neće preživeti ovu godinu” , kaže Spasojević.
Svaki put kad privrednici počnu da zbrajaju gubitke zbog kursa, iz NBS obično stigne pitanje zašto se nisu zaštitili od valutnog rizika takozvanom terminskom kupovinom deviza. Time će im kurs postati predvidljiv, a i smanjiće gubitke, ističu obično u centralnoj banci. Spasojević, ipak, kaže da je ta ideja teško primenljiva u praksi.
Dragoljub Vukadinović, predsednik „Metalca” iz Gornjeg Milanovca, računa da će se kurs stabilizovati na nivou od oko 110 dinara za evro. Kako kaže, još nije računao gubitke, ali drastične promene vrednosti kursa u relativno kratkom roku nikome ne odgovaraju.
Srbija, odnosno bivša SFRJ, već je imala iskustva sa fiksiranjem kursa dinara. Bivši premijer SFRJ Ante Marković „patentirao” je ovu ideju 1990. godine u saradnji sa američkim ekonomistom Džefrijem Saksom. Tada je srpska valuta fiksirana na nivo od sedam dinara za nemačku marku, a građani Srbije to vreme pamte po relativno visokom životnom standardu. A ovakav kurs imali smo i 1994. godine, kada je na čelu centralne banke bio Dragoslav Avramović, koji je izjednačio vrednost dinara i marke.
izvor: b92.net
