Milion funti je dovoljno veliki bonus da bi se britanska javnost upitala „na kojoj to planeti žive bankari”. Priliku da se mnjenje posle kraćeg zatišja ponovo obruši na krivce za stanje na ovoj planeti pružila je Kraljevska banka Škotske i odluka da se njen direktor Stiven Hester „za uspehe u 2011” dodatno nagradi.
Pored pozamašne godišnje plate od 1,2 miliona funti, Hesteru je prema običajima i shodno uslovima ugovora pripao i famozni bonus, i to u banci koja je proteklih godina otpustila oko 30.000 svojih službenika. Kraljevska banka Škotske je, inače, novcem britanskih poreskih obveznika spasena od bankrota, pre četiri godine kada je u nju i došao Stiven Hester.
U ne tako davnim vremenima, na Hesterov bonus od milion funti gledalo bi se kao na crkavicu koja nije vredna pomena. Do pre dve godine bankarske nagrade u oba finansijska centra, Sitiju i njujorškom Volstritu, merile su se desetinama miliona funti, evra, dolara… čekovi sa šest i sedam nula sletali su u džep svakog šefića. U eri „postokupiraj Volstrit” nule se skraćuju, ali nedovoljno.
Danas su bonusi idealna prilika za političku demagogiju. Od Hestera ministri i parlamentarci traže da pokaže „čestitost državnog činovnika” i da dobrovoljno vrati nagradu poreskim obveznicima.
„On za tri dana zaradi koliko britanski vojnik na avganistanskom ratištu za godinu dana”, čulo se iz opozicionih političkih redova. Kao da je ikad vojska išla u rat sa bonusima kakve imaju bankari. Problem je što se sa bojnog polja vraćaju iskasapljeni, a što je zdravstvo sve siromašnije, pa nema ko ni da im zaleči rane. O poslu u banci ovi jadnici i ne sanjaju.
Kola narodnog besa slomila su se na Hesteru, dok mnogi drugi ovih dana dobijaju znatno manje svote nego prethodnih godina, a opet nezamislive za većinu ljudi zaposlenih u bilo kom drugom sektoru. Većina britanskih banaka obelodaniće svoje planove o bonusima tek krajem sledeće nedelje, dok je sa druge strane Atlantika prvi istrčao Goldman Saks. Ali ne u javnost.
„Dan kompenzacije i komunikacije”, kako Goldman Saks naziva dan kada se u razgovoru obaveštavaju činovnici i upravitelji o tome koliko nula nosi njihov ček, desio se još prošle nedelje, ali očevici tvrde da je družina u ovoj finansijskoj korporaciji tmurnija nego ranije.
Prošli su zlatni dani kada je Lojid Blankfejn, tadašnji direktor, poneo kući 68 miliona dolara (2006). Niko nije ovlašćen da kaže koliko su tanki isplaćeni čekovi u Goldmanu Saksu, niti u drugim neboderima Volstrita. Ali po nekim proračunima, u proseku svaki službenik poneće po sto hiljada.
Pohlepa je reč koja je poslednjih meseci napravila najveći medijski proboj. Amerikanci su izračunali da su domaći mediji u oktobru 2011, mesecu kada je efekat protesta na Volstritu počeo da deluje, objavili više od dve hiljade članaka koji se bave bankarskom pohlepom. U prethodnih dvanaest meseci osvrta o gramzivosti bilo je tek oko 500.
Nagli rast u razotkrivanju pohlepe, američki analitičari pripisuju „efektu okupiranja”, kako zovu eho globalnih protesta protiv bankarskih špekulacija.
Bankar Stiven Hester dobio je bonus u zlo vreme. Kao prva žrtva „efekta okupiranja”, neće moći mirno da spava, ako uzme svoj skromni milion (funti). Kako god da odluči, broj medijskih priloga o pohlepi zbog Hestera se popeo na mnogo više miliona nego što će se isplatiti funti u Sitiju ili dolara na Volstritu ovih kriznih dana. Eto dokaza da je u predizbornoj Evropi i SAD snaga sedme sile još uvek velika. Ili je možda veća sila onih koji su u stanju da prikriju informacije. Tek – „okupatori” se pripremaju za novu prolećnu ofanzivu.
izvor: politika.rs
