Slovenac Uroš Macerl (49) je dokaz da ljudi mogu da pobijede u borbi protiv korporativnih giganata.
Uspjeh ovog farmera i aktiviste za životnu sredinu ovjenčan je ove godine prestižnom nagradom „Goldman“, a on je za Blic opisao kako se zajedno sa aktivistima Eko Kroga izborio za zdrav život u svom rodnom mjestu.
Macerlova bitka protiv zagađenja u regionu Zasavje trajala je decenijama. Ovaj veoma industrijski region se nalazi u dolini rijeke Save i njegovi stanovnici su dugo imali problema jer se gasovi zadržavaju u vazduhu. Ljudi su obolijevali od respiratornih bolesti i kancera u većoj mjeri nego u drugim oblastima Slovenije. Situacija se pogoršala kada je 2003. godine kompanija Lafarž kupila fabriku cementa „Cementarnu Trbovlje“ i počela da spaljuje petrolkoks (otpad naftne industrije) koji je vazduh i zemljište učinio još zagađenijim.
Ovako loša situacija je udružila ljude u više civilnih inicijativa, koje su se 2005. godine udružile u društvo “Eko Krog”.
Oni su 2015. godine nakon duge i mukotrpne borbe i suđenja postigli da Lafarž zatvori svoju fabriku i učine Trbovlje i okolinu zdravijim za život.
“Život iznad dimnjaka Lafarža zapravo nije bio život. Cio život sam tu proveo. Prvo je bila Cementarna, a onda je došao Lafarž i samo je bilo još gore. Oni su dobili dozvolu za paljenje industrijskog otpada. Moja kuća i zemljište se nalaze iznad njihovih dimnjaka i bilo je jako teško živjeti tako. Kada sam sa 23 godine postao vlasnik tog zemljišta i počeo da radim kao poljoprivrednik, nije moglo da se živi od rada na tom tlu. Imali smo mnogo štete u šumi, na voću i povrću. Nijesmo mogli mnogo da biramo, ili da živimo na koljenima ili da se borimo. Tako smo počeli da se borimo protiv zagađivanja. Počeli smo da se organizujemo, ali bilo je jako teško. Lafarž je imao puno para, puno političke moći i veza. Na početku nijesmo imali uspjeha. Kao civilna zajednica smo se organizovali 2005. godine. i tako je nastao Eko Krog”, počinje priču Uroš.
Kompanija Lafarž je 2009. godine dobila dozvolu od Ministarstva za okolinu i prostor da umjesto uglja spaljuje industrijski otpad i koristi ga kao gorivo. To je navodno trebalo da bude „ekološkije rješenje“, ali je to spaljivanje za posljedicu imalo još viši nivo zagađenosti vazduha.
Iz Lafarža su tvrdili da spaljivanje utiče na vazduh i zemljište samo u krugu od 500 metara od glavnog dimnjaka fabrike. Kako se u tom krugu našao i dio imanja Macerla, on je imao pravnu osnovu na tužbu.
Uz pomoć opštine Zagorje i sa podrškom različitih stručnjaka okupljenih u “Eko Krog” podnio je tužbu i sud je naredio Lafaržu da prestane sa spaljivanjem otpada među kojima su bile i gume i petrolejski koks.
Međutim, fabrika je nastavila sa tom praksom uprkos presudi. Tada su Macerl i Eko Krog riješili da se obrate Evropskoj komisiji i 2015. godine Lafarž je primoran da zatvori fabriku.
Ipak, kako je fabrika zapošljavala mnogo ljudi, mnogi nijesu bili zadovoljni zbog presude. Macerl nije imao podršku u opštini Trbovlje, za razliku od Lafarža, a neki sugrađani su mu i prijetili batinama, ali ga to nije omelo.
S druge strane, u opštini Zagorje ob Savi su ljudi na referendumu sa 96 odsto glasali protiv spaljivanja otpada.
“Neki su govorili da me treba pretući, ali je to ostalo na prijetnjama. Osjećao sam ko je na mojoj strani, a ko nije. Bilo je prijetnji, ali to me nije sprečavalo da nastavim”, kaže farmer.
Iako na početku nije imao šanse, Macerl nije odustajao.
“Nije bilo velike nade u pobjedu, ali ono što me je držalo na nogama je to što je ono što su nam radili pogrešno. I uz to u Eko Krogu smo bili ubijeđeni da imamo sve dokaze kako je dozvola koju je Lafarž dobio za spaljivanje smeća protivpravna. Život na selu treba da znači da živite zdravo, a zbog nekog Lafarža mi nijesmo imali te prednosti života na selu. Najgore što može da vam se desi je da izađete iz kuće i radite na svojoj zemlji, a udišete smrad svakog dana. Zagađenje nam je uništavalo i voće i povrće i mi kao farmeri nismo mogli da preživimo tako. Naša zemljišta su na brdovitom tlu i mi nemamo prednosti kao oni u ravnici. Ne možemo da im konkurišemo po količini proizvodnje, ali možemo kvalitetom i privlačenjem turista. Ali ako nema ljudi, nema turista koji bi kupovali od nas jer naši proizvodi nijesu dovoljno ekološki, onda ne možemo da živimo od svog rada”, kaže Macerl.
Ipak kao ocu troje djece, najviše ga je brinulo zdravlje njegove porodice.
“Najviše mi je bilo krivo što su i moja djeca doživljavala ono što sam i ja. Često smo slali djecu u drugo selo na čistiji vazduh kod prijatelja. To se stalno dešavalo i htio sam da moja deca imaju bolji život i da ja kao farmer mogu da kao i drugi živim od svog rada”, iskren je Uroš.
Upornost je ipak urodila plodom i sada je oblast Trbovlje mnogo zdravija.
“Hiljadu puta je vrijedjelo ono što smo uradili. Konačno sam doživio kako izgledaju proleće i zima kada fabrika ne radi. Kada se zaustavio rad Lafarža uskoro se zaustavila i Termoelektrana i potpuno se promijenio kvalitet vazduha. Tako je na primer 2005. godine u Trbovlju bilo 160 dana kada je vazduh otrovne gasove preko dozvoljene granice, a sada se govori oko 30 do 45 dana”, navodi on.
Ipak sa Lafaržom priča nije gotova, jer je kompanija uložila žalbu na presudu. Kako je Macerl rekao, u Sloveniji ima još puno posla oko poboljšanja životne sredine jer se mijenjaju propisi i zakoni o zaštiti okoline.
“Pokušavamo da okupimo sve nevladine organizacije i civilne inicijative da bismo nekako povećali svoju snagu jer politika i kapital jako dobro sarađuju i počeli su da mijenjaju zakon i pravo. Radimo na tome da se bolje organizujemo da spriječimo da se zaobilaze zakoni”, kaže Macerl.
On je poručio svima koji riješe da se sami organizuju i bore protiv kompanija koje zagađuju da nikako ne odustaju.
“Naša djeca ne mogu da se sama brane. Ono što mi kao roditelji moramo da radimo jeste da ne odustajemo od borbe da spriječimo prljava poslovanja. Ne treba vjerovati politici i kapitalu. Puno ima pranja mozga, kažu nam da je sve pod kontrolom i da treba da uživamo i gledamo šou programe i pustimo njih da rade. Istina je da se bez civilnog nadzora sve pretvori u korupciju. Svaka industrija nađe nekog ko će da je navodno kontroliše, a zapravo sarađuje sa njima”, zaključuje ovaj aktivista za zaštitu životne sredine.
