Doba beznađa?

Konstatacija da se svet nalazi u verovatno najtežoj situaciji posle kraja Drugog svetskog rata danas nije ni neodmerena ni naročito originalna. Dok se teturamo ivicom nuklearnog sukoba, nije potrebno utrošiti mnogo reči da bismo uverili sagovornike da je tako.

Pitanje je: kako se to dogodilo? I ima li izlaza?

Da bismo shvatili kako smo ovde završili, moramo se vratiti na kraj Hladnog rata. Kao i posle Prvog svetskog rata, sukobljene strane su kraj sukoba shvatile na sasvim različite načine. Zapad ga je doživeo kao konačnu pobedu nad Rusijom. Rusija ga je protumačila kao kraj ideološkog nadmetanja kapitalizma i komunizma: pošto se odrekla komunizma, očekivala je da vremenom postane jedna od velikih kapitalističkih sila.

Izvore današnjeg sukoba treba tražiti u tom nesporazumu. O tome je već napisano mnogo knjiga i sigurno će ih biti još. Ali to nije sve. Evroamerički svet je 90-ih godina pošao pogrešnim putem zato što su i (bivši) zapad i (bivši) istok izabrali pogrešna skretanja. Zapad je odbacio tekovine socijaldemokratije, njen izmiriteljski pristup unutrašnjoj politici i viziju sveta bez suprotstavljenih vojnih blokova, da bi ih zamenio neoliberalizmom i militantnim ekspanzionizmom. (Nekadašnji) istok je prigrlio privatizaciju i deregulaciju u ekonomiji i nacionalističku isključivost kao temelj ideologija na kojima su građene nove nezavisne države.

Ekstremne ideologije prihvaćene na istoku i zapadu suprotne su svemu što su ljudi dobre volje želeli. Svet kome su se nadali posle okončanja sovjetske okupacije i kolonijalnih i neokolonijalnih ratova zapada trebalo je da bude svet konvergencije dva sistema, novi oblik odmerene socijaldemokratije na obe strane sveta, uz razgradnju ratnohuškačkih saveza i odbacivanje militarizma. Ništa od toga nisu dobili: jedan sistem je jednostavno progutao drugi; socijaldemokratija je izumrla ili je korumpirana i kooptirana od strane bogatih; avanturističke vojne intervencije i širenje NATO saveza postali su nova norma. Pobeda zapada dovela je i do reinterpretacije borbe protiv kolonijalizma u zemljama nekadašnjeg Trećeg sveta, koje su lišene domaćih progresivnih elemenata, što je u novooslobođenim državama podstaklo korupciju neviđenih razmera.

„Trivijalisti“ – intelektualci koji su zbog manjka uvida ili interesa pogrešno protumačili prirodu promena u istočnoj Evropi – tvrdili su da su revolucije započete 1989. izvedene pod zastavom liberalizma, multikulturalizma i demokratije. Zaboravili su da se zapitaju, ako su zaista izvedene u znaku multikulturalizma i tolerancije, zašto je bilo potrebno razbijati višenacionalne države. To se očigledno kosi sa samom idejom multikulturalizma. U njihovoj vizuri demokratija je praktično poistovećena sa nacionalizmom.

Trivijalisti su progresivizam posleratnog perioda okrenuli naglavce. Umesto da razvoj i progres donesu spoj najboljih elemenata socijalizma i tržišne (kapitalističke) ekonomije, uz eliminisanje politike sile u međunarodnim odnosima i poštovanje pravila Ujedinjenih nacija, u njihovom čitanju istorije progresivizam je sila koja treba da osigura nekontrolisanu moć tržišta u nacionalnim ekonomijama, neravnotežu moći u „liberalnom međunarodnom poretku“ i ideološko jednoumlje.

Umesto socijaldemokratskog kapitalizma i mira u svetu, progresivni poredak je doneo neoliberalizam i dozvolu objave rata svakome ko misli drugačije. Umesto blagotvorne mešavine socijalizma i kapitalizma unutar zemlje i jednakih prava za sve zemlje na globalnoj sceni, dobili smo apsolutnu moć bogatih unutar nacionalnih granica i pravo jačeg u međunarodnim odnosima. Do tog neočekivanog obrta i povratka neokolonijalne hegemonije došlo je s „pobedom liberalizma“, što je nekada bilo nezamislivo.

Iz današnje perspektive čini se da je sve što je dalje usledilo bilo neizbežno. Virulentni nacionalizam u istočnoj Evropi, pogonsko gorivo revolucija 1989, konačno je zahvatio i najmoćniju zemlju u tom delu sveta: Rusiju. Ksenofobični nacionalizam je isti u svakoj zemlji: Estoniji, Srbiji, Ukrajini, Rusiji, Azerbejdžanu. Ali što je zemlja veća, to su imperijalističke crte naglašenije, a efekat destabilizacije snažniji. Proces započet nacionalističkim revolucijama u istočnoj Evropi završio se revolucijom razobručenog nacionalizma u Rusiji: u pitanju je isti ideološki pokret, s tim što proglašeni cilj ovog puta nije „oslobođenje“, već povraćaj „izgubljenih“ teritorija.

Lokalna vladavina najbogatijih i globalna vladavina najmoćnijih toliko su ideološki ukorenjene da se čini da nema izgleda da u dogledno vreme dođe do promene i ostvarenja jednakosti između ljudi i država. Dobar deo odgovornosti snose trivijalisti, intelektualna elita koja je definisala, promovisala i branila pogubnu ideologiju nejednakosti. Beznađe zahvata ne samo sadašnjost u kojoj strepimo od istrebljenja dela čovečanstva, nego i budućnost koja nas čeka. Progresivna misao je obezvređena, izobličena, iskorenjena. Na svet se spušta mrak srednjeg veka, ovog puta u ime „slobode“.

Izvor: Branko Milanović

Global inequality and more 3.0, 16.07.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 27.07.2022.

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

Check Also

Ovo su dobitnici nagrada PKCG

Odbor za dodjelu nagrada Privredne komore donio je odluku da kompanije Hemosan, Zetagradnja i Fly …

Leave a Reply

Your email address will not be published.