Da li je London opljačkao evropsko zlato?

Engleska banka, prema bankarskim hroničarima, ima dva izbora: ili da, pod raznim objašnjenjima, odlaže povratak tog zlata njegovim vlasnicima, ili da im to zlato nikada ne vrati

Prije nepunih šest godina dovoljna većina žitelja Ujedinjenog Kraljevstva je glasala za izlazak iz Evropske unije (EU). Formalno i politički Kraljevstvo je napustilo evropsku integraciju 31. januara 2020. godine a posle prelaznog perioda i definitivno nije više unutar evropskog bloka od 1. januara 2021. godine.

Zakonski je sve uobličeno kako treba, ali da li se stvarni Bregzit i desio? Ako je suditi prema politici britanske vlade, Britanija je i dalje u političko-ekonomskom bloku – proširenom sa Amerikom – koji je formalno napustila. Bregzit je iznevjeren.

Predsjednik vlade Boris Džonson je u noći 31. januara 2020. godine poručio naciji da je Ujedinjeno Kraljevstvo ponovo nezavisno i slobodno, što je bila želja i dovoljne većine podanika Kraljevstva. Ali, desilo se potpuno drugačije, Velika Britanija niti je nezavisna, niti slobodna. To je realnost posle dvije godine „slobode i nezavisnosti“. Naravno, u formalnom smislu nema nazad, zakonsko i zvanično odvajanje od EU se ne može vratiti. Ali to ništa ne znači, jer suština Bregzita je iznevjerena. Britanska elita je ostvarila osnovni cilj oličen u odvajanju od EU struktura, ali nije povratila samostalnost. Nema promjene modela društva. Raspoloženje javnosti je samo iskorišćeno za ciljeve britanske elite. Ispostavilo se da suštinskih promjena nema.

Pitanje krivice

Kako se to desilo i ko je kriv za svojevrsnu izdaju Bregzita?

Britanci uglavnom nisu protiv Evrope, ali su glasali za izazak iz EU jer ne žele društveni model koji, po njihovom uvjerenju, oličava evropska integracija. Žele promjene, žele da njihova zemlja vrati suverenitet i odgovornost izabranih političara i da Britanija liči na samu sebe a ne na neki zamišljeni evropski model. Da ne bude dio nakaradne politike, da ne gura nos u tuđa dvorišta i da jednostavno bude Britanija. I da u komplikovanim međunarodnim okolnostima bude neka vrsta „korektnog posrednika“ i autora pravila novog uređenja.

Zato je Bregzit na neki način bio i tipična britanska revolucija. Aktuelna britanska vlada je došla na vlast decembra 2019. godine upravo na tom talasu raspoloženja i nadanja Britanaca. Na čelu vlade je predvodnik Bregzit kampanje Boris Džonson ali on je, barem do sada, praktično izdao Bregzit. Iz svog tima je čak eliminisao četvoricu najbližih saradnika koji su u stvari i izneli Bregzit kampanju. Posljednji je otišao Lord (Dejvid) Frost, čovjek koji je bio ideolog cijelog projekta i koji je vodio pregovore sa EU. Džonson je ostao sam i Bregzit je izneveren. Sem formalnog izlaska iz EU, ništa od Bregzita DŽonsonova vlada nije realizovala.

U novim kandžama

Teško je naravno suditi „šta bi bilo kad bi bilo“ ali je zaista splet okolnosti bio protiv Bregzita. Prvo je, praktično odmah, stigla epidemija korona virusa tokom koje su zapadne države razvlašćene nametanjem pravila kojima nacionalne vlade nisu smogle snage da se odupru. I uspostavljena je neka vrsta globalne vlasti pod izgovorom zaštite zdravlja. Mada se Britanija u početku opirala i pokušavala da sledi svoju korona-politiku, na kraju je ipak pokleknula i kapitulirala. Ispostavlja se da su odluke donošene na osnovu lažnih podataka i informacija, ali sada nema nazad.

Boris DŽonson u predizbornoj kampanji 2019. godine pozira sa čekićem i parolom „Završimo Bregzit”

Potom, posle dvije godine korona mučenja, došao je rat u Ukrajini i anti-ruska histerija, pa su opet zapadne vlade morale da slušaju jedan centar i njegove instrukcije. To je, kako izgleda, bio samo uvod u ukrajinski projekat. Doduše, Britanija je bila upletena u Ukrajini i prije korone i formiranja vlade Borisa Džonsona.

I baš kad se Britanija otela iz zagrljaja Brisela velikom brzinom je upala u kandže Vašingtona i postala je, više nego ikada, puki instrument američke politike i praktično njen portparol. Umesto EU, sada imamo „kolektivni Zapad“ sa centralom u Vašingtonu.

Tako da od Bregzita nije ostalo skoro ništa, u stvari samo to da na pasošu više ne piše Evropska unija i nema zastava EU, i umjesto obećane nezavisnosti došlo se do kolonijalnog statusa. Aktuelna politička elita, iako svoj status duguje Bregzitu i onima koji su svojim glasovima izglasali izlazak iz EU, nije imala ni snage ni hrabrosti da iskorači i zadrži dostojanstvo Kraljevstva. Sve se to dešava uz podršku bankarske i poslovne elite koja je, apsurdno, tokom procesa izlaska iz EU podržavala Bregzit.

Gde je zlato?

Zašto je to tako ima naravno, kao i uvjek mnogo razloga, ali se u bankarskim krugovima sve češće govori o problemu zlata deponovanog u Engleskoj banci. To je veliki problem.

Reč je zlatu koje su mnoge, prije svega NATO države deponovale u Engleskoj banci (Engleska banka je centralna banka Velike Britanije). Mnoge države u Londonu čuvaju svoje zlato još od 1945. godine. Međutim izgleda da tog zlata više nema. Postoje papiri i „evidencija“ da je zlato u Engleskoj banci, ali da li ono stvarno (fizički) postoji, to je pod znakom pitanja. U bankarskim krugovima je na neki način javna tajna da u depoima Engleske banke tog zlata nema.

Tog zlata, kako je nedavno upozorio američki ekonomski hroničar Horhe Vilčes, u stvari odavno nema jer ga je Britanija koristila kao kolateral za državne kredite, plasirala ga na tržište finansijskih derivata, a dio je i sama prodala. Uzgred, to je bio i stvarni razlog zašto je Britanija prije nekoliko godina zaplijenila zlatne rezerve Venecuele koje su bile deponovane u Londonu a pod izgovorom gušenja demokratije u toj zemlji.

U istom problemu je i Amerika, koja je na sličan način koristila zlato drugih država deponovano u Federalnim rezervama.

E sada kada se veliki dio svetske trgovine, zbog politike sankcija – trenutno prema Rusiji a uskoro i Kini, i možda Indiji a od ranije Iranu – vraća zlatnoj podlozi i kada zlato ponovo postaje jedini stvarni novac, većina zemalja želi da svoje zlatne rezerve, deponovane uglavnom u Londonu i u Americi, vrati kući, u svoje trezore.

Taj proces je već ranije nagovještavan, a ubrzan je odlukom Rusije, izazvanom sankcijama, da naftu i gas a potom i druge proizvode i sirovine Evropi prodaje ili za rublje vezane za zlato, ili za fizičko zlato. Kina već od ranije Iranu i Saudijskoj Arabiji naftu plaća zlatnim juanom. Britanija, međutim, neće moći da zemljama vrati njihovo zlato jer ga, po svemu sudeći, nema, potrošeno je.

Uvod u „zlatni rat”?

To je i jedan od razloga zašto finansijski pregovori Britanije i Evropske unije još nisu završeni, tačnije svi dosadašnji su propali i situacija je otvorena.

Sve to, međutim, može da dovede do istorijskih problema i do neke vrste internog zlatnog rata u NATO-u jer najviše su pogođene zemlje saveznici.

Engleska banka, prema bankarskim hroničarima, ima dva izbora: ili da, pod raznim objašnjenjima, odlaže povratak tog zlata njegovim vlasnicima, ili da im to zlato nikada ne vrati. Tog zlata ili njegovog najvećeg dijela jednostavno nema.

Neprijateljstva i problemi će početi kada te zemlje budu zahtijevale formiranje nezavisnog revizora koji treba da utvrdi da li zlatopostoji. London će sasvim sigurno odugovlačiti taj proces, što će samo pogoršati situaciju. Britanija će vjerovatno tražiti i da se utvrdi čije je to u stvari zlato, pošto je u Evropi nastala Evropska unija kao neka vrsta super-države koja ima svoj pravni subjektivitet. To će biti dugi sudski proces, iako se još ne zna koji sud bi o tome mogao da odlučuje.

Njemačka je među prvima još ranije tražila da joj Britanija vrati jedan dio njenog zlata i morala je da čeka pet godina, a kada je vraćen, pokazalo se da zlatne poluge nisu one koje su originalno deponovane.

Izdaja kao rješenje

Berlin je čak rezolucijom Bundestaga prije nekoliko godina zatražio da Amerika vrati oko 4.700 tona njemačkog zlata deponovanog u Federalnim rezervama, ali to se još nije desilo.

Kada sve to izbije na svjetlost dana, a to je poprilično skoro, Amerika će naravno biti na strani Britanije jer je u sličnoj situaciji. U Federalnim rezervama tog zlata ili nema, ili se ne radi o zlatu koje je originalno deponovano.

Na udaru će ponovo biti EU i zemlje članice NATO pakta, suočene sa novim poniženjima. Tu bi se, takođe, mogao pronaći i razlog do sada retko viđene britanske odanosti zvaničnoj Americi. London očekuje zaštitu Amerike, kao lidera novouspostavljenog „kolektivnog Zapada“, u toj delikatnoj situaciji, tačnije pljački.

Problem tog zlata u Engleskoj bi takođe mogao da bude i jedan od razloga zašto je britanska elita podržala izlazak iz EU. Jer, ako je Britanija u EU onda bi bilo mnogo teže da se brani za pljačku zlata zemalja koje su u istom bloku. Ali situacija se promijenila, pa se očigledno sada vjeruje da bi izdaja Bregzita, ali i većine Britanaca, mogla biti bolje rješenje.

Kroz rat u Ukrajini UK stvara ili obnavlja savezništvo sa zemljama EU, računajući da će im biti teže da zahtijevaju svoje zlato od savezničke zemlje. Ma koliko bilo naivno, to mišljenje je prisutno u Londonu.

Izvor: Siniša Ljepojević/ Novi Standard

Izvor: Žurnal.me

Check Also

“Pravoslavna banka” Nenada Vitomirovića

Novljanin, magistar Nenad Vitomirović, autor je knjige “Pravoslavna banka”, koja je svojevrstan vodič o načinu finasiranja baziranom …

One comment

  1. Amateri su odavno znali da je bregzit nemoguć. Iako ovdje ima jakih ozbiljnih argumenata, ovaj portal nije toliko pouzdan… A ako su Englezi ovo odradili uništili su kraljevstvo zauvijek…

Leave a Reply to Life Cancel reply

Your email address will not be published.