Blago sa morskog dna

Međunarodna uprava za morsko dno (International Seabed Authority – ISA) ima sedište u Kingstonu, u Jamajci, u zgradi koja pomalo liči na zatvor, a pomalo na Holidej In. ISA, često opisivana kao „hronično zanemarena“ i tako sklonjena od očiju javnosti da čak ni mnogi Jamajčani ne znaju da postoji, ima jurisdikciju nad približno pola planete.

Po međunarodnom zakonu zemlje kontrolišu pojas vode koji počinje na njihovim obalama, a završava se oko 320 kilometara dalje. Iza te linije, okeani i sve što je u njima smatraju se „zajedničkom baštinom čovečanstva“. Zajedničko područje, koje obuhvata približno 260.000.000 kvadratnih kilometara morskog dna, ISA naziva prosto Oblast.

Po Oblasti su posejana velika bogatstva. Ona uglavnom imaju oblik grumenja sličnog pocrnelom krompiru. Grumenovi su zvanično poznati po imenu polimetalni noduli, a sastoje se od slojeva rude koji su se nahvatali oko delića morskog otpada, na primer starih ajkulinih zuba. Proces akumuliranja metala nije potpuno poznat, ali smatra se da je krajnje spor. Da bi se formirao jedan takav grumen veličine krompira potrebna je otprilike tri miliona godina. Procenjeno je da grumenje na okeanskom dnu sadrži 6 puta više kobalta, 3 puta više nikla i 4 puta više retkog metala itrijuma od ukupnih rezervi tih metala na kopnu. A 6.000 puta više telurijuma, metala koji je još ređi nego što su to „retke zemlje“ (skupi minerali, važni sastojci delova za elektronske uređaje).

Prvi pokušaji da se požnje to potopljeno blago bili su preduzeti pre gotovo 50 godina. U leto 1974, brod za bušenje koji je navodno pripadao Howardu Hughesu – Hughes Glomar Explorer – usidrio se severno od atola Midvej, tobož da bi vadio grumenje iz okeanskih dubina. Brodom je zapravo upravljala CIA, koja je pokušavala da izvuče na površinu potopljenu sovjetsku podmornicu. Ali je zatim nastupio neobičan obrt: stvarna kompanija Okeanski minerali (Ocean Minerals) iznajmila je Glomar za sakupljanje grumenja s morskog dna zapadno od Kalifornijskog zaliva. Predsednik kompanije je opisao taj poduhvat kao „pokušaj da se s vrha Empajer Stejt Bildinga pokupe kamenčići na pločniku pomoću dugačke slamke, i to po noći“.

Posle Glomarovih ekspedicija, interesovanje za blago na morskom dnu je popustilo. Sad opet raste. Kao što se kaže u jednom nedavnom izveštaju: „Pacifik je novi divlji zapad“. Trideset kompanija je dobilo dozvole od ISA-e da istražuje Oblast. Većina želi da pokupi grumenje; drugi će pokušati da prekopaju delove morskog dna koji su bogati kobaltom i bakrom. Za nekoliko godina verovatno će se izdavati dozvole za komercijalno rudarenje.

Pristalice kopanja morskog dna tvrde da je najbolje da se s tim što pre započne. Proizvodnja vetrenih turbina, električnih vozila, solarnih panela i baterija za skladištenje energije zahteva prirodna blaga koja su često retka. (Telurijum je ključna komponenta u solarnim panelima od tanke folije.) „Realnost je da prelazak na čistu energiju nije moguć bez milijardi tona metala s planete“, primetio je pre nekoliko meseci Gerard Barron, predsednik odbora kompanije Metals, jedne od onih koje imaju dozvolu ISA-e. Grumenje s morskog dna, kaže on, „omogućiće nam da dramatično smanjimo“ ekološke posledice iskopavanja tih tona.

Ali izvlačenje rude s morskog dna nosi sopstvene ekološke opasnosti. Što više naučnici saznaju o morskim dubinama, to su njihova otkrića čudesnija. Uzmimo, na primer, sablasno bledog oktopoda iz velikih dubina: on polaže jaja samo na stabljikama sunđera koji žive na grumenju. Ako uklonimo grumenje da bismo ga istopili, biće potrebno više miliona godina da se formira novo.

***

Edith Widder je morska biološkinja i autorka knjige Ispod ivice tame: sećanja na istraživanje svetlosti i života u morskim dubinama (Below the edge of darkness: A memoir of exploring light and life in the deep sea, Random House 2021). Widder je ekspert za bioluminiscenciju, a za tu temu se zainteresovala nakon što je bezmalo oslepela. Godine 1970, kao brucoškinja, morala je da operiše leđa. Sama operacija je dobro prošla, ali kasnije je počela da krvari. Srce je prestalo da joj kuca i morali su da je oživljavaju. To se ponovilo još dva puta. Krv joj je prodrla u oba oka i blokirala mrežnjače. „Moj vizuelni svet je bio uskovitlana tama s povremenim tračcima svetla“, seća se ona. Na kraju joj se vid vratio, ali ga više nije uzimala kao nešto što se podrazumeva.

„Verujemo da vidimo svet kakav jeste“, piše ona. „Nije tako. Vidimo svet onako kako nam je potrebno da ga vidimo da bi naš život bio moguć.“

To važi i za ribe. Samo gornji slojevi okeana su osvetljeni. „Zona sunčeve svetlosti“ prostire se u dubinu nešto više od 200 metara, a „zona sumraka“ još oko 800 metara. Ispod toga – u „ponoćnoj zoni“, „ponornoj zoni“ i „hadskoj zoni“ – vladaju tama i svetlost koju proizvode sama živa bića. U ogromnom mračnom prostranstvu ima toliko vrsta koje su ovladale bioluminiscencijom da Widder procenjuje da one čine „većinu bića na planeti“. Prvi put kad je zaronila u veliku dubinu, u armiranom ronilačkom odelu zvanom Osa, bila je zapanjena. „Nemoguće je zamisliti ekstravagantniju svetlost“, piše ona. „Kasnije, kad su od mene tražili da opišem ono što sam videla, odgovorila sam kao iz topa: ‘Tamo je neprekidna proslava Dana nezavisnosti!’“

Bioluminiscentna bića proizvode svetlost pomoću hemijskih reakcija. Ona sintetišu luciferine, jedinjenja koja oksidišu i ispuštaju fotone u prisustvu nekih enzima poznatih po imenu luciferaze. Taj trik je tako koristan da je bioluminiscencija nezavisno evoluirala 50-ak puta. I oči su nezavisno evoluirale 50-ak puta među stvorenjima tako različitim kao što su muve, pljosnati crvi i žabe. Ali Widder ističe da „postoji jedna važna razlika“. Oči svih životinja koriste istu osnovnu strategiju za pretvaranje svetlosti u osećaj, a za to koriste proteine koji se nazivaju opsini. Kad je reč o bioluminiscenciji, različite grupe organizama proizvode vrlo različite luciferine, što znači da je svaki od njih smislio sopstveni način da sija.

Najočigledniji razlog za ispuštanje svetlosti u mraku je traženje hrane. Neke životinje, na primer riba semafor, koja ispod svakog oka ima organe za emitovanje fotona, koriste bioluminiscenciju da bi našle plen. Druge, na primer grbavi crni đavo, nadaju se da će privući žrtve svojim svetlosnim efektima; crni đavo ima na sebi sjajni mamac koji mu visi s čela kao kristal s lustera.

Bioluminiscencija ima i druge, ne tako direktne funkcije. Koristi se i za privlačenje suprotnog pola i zbunjivanje neprijatelja. Džinovski crveni gambor, ljuskar veličine hrčka, bljuje mlazeve plavih iskrica iz raspršivača u blizini usta; veruje se da to čini da bi odvratio pažnju mogućih napadača. Neke životinje boje svoje progonioce bioluminiscentnim muljem – i tako ih pretvaraju u mete drugih predatora – a neke se služe bioluminiscencijom kao kamuflažom. Poslednja strategija poznata je kao kontraosvetljenje, a koristi se u zoni sumraka, u kojoj mnoga bića imaju oči okrenute nagore i njima skeniraju obrise neprijatelja. Plen može da prilagodi svoj sjaj tako da se stopi sa svetlošću koja dopire odozgo.

Pošto je ljudima tako teško da stignu do dubokog mora – a kad im to pođe za rukom, da snime ono što vide – Widder je provela dobar deo svog radnog veka pokušavajući da smisli kako bi se bioluminiscencija mogla proučavati iz daljine. Razvila je posebne kamere za duboko more koje se oslanjaju na crvenu svetlost, najčešće nevidljivu morskim stanovnicima. Veliki deo knjige Ispod ivice tame bavi se teškoćama postavljanja tih kamera. Projekat podrazumeva tako teška putovanja da ih Widder opisuje kao 5 faza morske bolesti. U četvrtoj, objašnjava ona, „strahujete da ćete umreti“, a u poslednjoj „strahujete da nećete“.

Ali iskustvo koje ona, pre svega, želi da prenese nije mučnina nego divljenje. Stvorenja dubokog mora već desetinama miliona godina priređuju najveći lajt šou na svetu. Kad bi ljudi mogli da prisustvuju tom spektaklu – ili bar da ga budu svesni – obraćali bi mnogo više pažnje na život na morskom dnu i mnoge opasnosti koje mu prete, smatra ona. Jedna od tih opasnosti je svakako globalno zagrevanje, ali tu su i povećanje kiselosti okeana, spiranje poljoprivrednih hemijskih sredstava, naftne mrlje, invazivne vrste, kočarenje po dnu, plastični otpad i ekstrakcija metala i minerala iz morskog dna.

„Kao da smo u scenariju Kvake 22: nismo istražili duboki okean i zato ne znamo koliko je to mesto zanimljivo, tajanstveno i divno, a ne znamo koliko je ono čudesno zato što ga nismo istražili“, kaže ona. U međuvremenu, „poći će nam za rukom da uništimo okean pre nego što saznamo čega sve u njemu ima“.

***

Sva morska fotosinteza vrši se u zoni sunčeve svetlosti. Ispod toga hrana je tako oskudna da mrtav kit koji povremeno padne na dno okeana predstavlja glavni izvor hranljivih sastojaka. Ipak, čak i u najdaljim zabitima okeana život nalazi načine da se održi.

Riba puž Marijana živi, kao što joj ime kaže, u jaruzi Marijana – najdubljoj okeanskoj udolini – u zapadnom Pacifiku. Duga je 5-10 cm i izgleda kao veliki bledoružičasti punoglavac. Nađena je na dubini od približno 8 kilometara, gde je pritisak 800 puta veći nego na morskoj površini. Da bi preživela u takvim uslovima, riba-puž je opremljena raznim ingenioznim adaptacijama: lobanja joj nije potpuno zatvorena, kosti su joj neobično gumaste i proizvodi posebne hemikalije da bi sprečila proteine da se denaturišu pod pritiskom. Pošto jedva može da vidi, to stvorenje se oslanja na komore ispunjene tečnošću, raspoređene duž vilice, koje detektuju pokrete malih ljuskara zvanih amfipodi. Amfipodi su nađeni na samom dnu jaruge Marijana, gotovo 11.000 metara ispod morske površine, gde je pritisak tako veliki da bi njihove ljušture, bar u teoriji, morale da se raspadnu. Tim japanskih naučnika nedavno je izvestio da jedan dubinski amfipod, Hirondellea gigas, štiti svoju ljušturu tako što je presvlači aluminijumskim gelom napravljenim od metala izvučenog iz mulja na okeanskom dnu.

Neke od najneobičnijih morskih životinja žive oko hidrotermalnih ventila – okeanskog ekvivalenta vrućih izvora. Kroz pukotine na morskom dnu voda dolazi u dodir sa zemljinom magmom i zagreva se do veoma visoke temperature (u nekim ventilima i do 370 stepeni celzijusa); ta voda je krcata rastvorenim mineralima. Dok se voda penje i hladi, minerali se zgušnjavaju i formiraju nazupčene strukture nalik dvorcima. I pre 1977. se pretpostavljalo da postoje hidrotermički ventili, ali je te godine prvi put viđen jedan od njih kad je tim geologa i geohemičara na istraživačkim brodu Knor uspeo da locira jedan ventil 400 kilometara severezapadno od Galapagosa. Dvojica naučnika su sišla da pogledaju u malom podvodnom plovilu po imenu Alvin.

„Zar ne bi trebalo da je duboki okean nalik pustinji?“ upitao je jedan od njih preko Alvinove telefonske veze.

„Da“, glasio je odgovor s Knora.

„Pa ne znam, ovde dole ima mnogo životinja.“

Kao što Hele Scales, britanska morska biološkinja, objašnjava u svojoj novoj knjizi Blistavi ponor: istraživanje veličanstvenog skrivenog života u dubokom okeanu i pretnja koja mu visi nad glavom (The brilliant abyss: Exploring the majestic hidden life of the deep ocean, and the looming threat that imperils it, Grove Atlantic, 2021), pokazalo se da su „ove životinje“ suštinski različite od drugih živih stvorenja. Na dnu lanca ishrane u ventilu su mikrobi snabdeveni sopstvenom neobičnom strategijom preživljavanja. Umesto da se služe fotosintezom, koja upreže energiju fotona, oni se oslanjaju na hemosintezu, koja koristi energiju uskladištenu u hemijskim vezama. Od kasnih 70-ih godina, kaže Scales, istraživači su popisali stotine neobičnih vrsta koje žive oko ventila; među njima ima bića koja su tako neobična da je teško naći im mesto na drvetu života.

Jeti krabe, prvi put posmatrane 2005. u sistemu ventila duž pacifičko-antarktičkog grebena, južno od Uskršnjih ostrva, izgledaju kao dlakavi beli jastozi. Njihove „dlake“ su zapravo produžeci oklopa, a duž njih žive kolonije hemosintetičkih bakterija, koje krabe stružu i jedu. Otkriveno je da su te krabe tako različite od drugih da su taksonomisti morali da uvedu ne samo novi rod već i celu novu porodicu kraba.

Xenoturbella profunda je stvorenje koje izgleda kao bačena dokolenica. Prvi put je pokupljeno iz sistema ventila u Kalifornijskom zalivu 2015. godine. Ono nema ni creva ni centralni nervni sistem. Naučnici čak nisu sigurni kom rodu pripada. Mekušac Chrysomallon squamiferum se obično opisuje kao puž s krljuštastim stopalom; nađen je u ventilima Indijskog okeana, u dubini od 3.000 metara. To je jedina poznata životinja koja gradi svoju školjku od gvožđa, a oko stopala ima karner od gvozdenih pločica, pomalo nalik na flamenko suknju. Puž nosi sa sobom hemosintetične mikrobe u posebnoj kesici u grlu. Godine 2019. Chrysomallon squamiferum postao je prvo stvorenje iz hidrotermičkih ventila koje je dospelo na Crvenu listu ugroženih vrsta, koju održava Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN – International Union for Conservation of Nature). Naime, ta vrsta je nađena na samo 3 mesta, a na 2 od njih se vrše istraživanja koja prethode kopanju morskog dna. Njen životni prostor, kaže IUCN, na putu je da bude „drastično smanjen ili uništen“.

Kao i Widder, Scales strahuje da bi okeansko dno moglo biti uništeno pre nego što većina tih čudesnih stvorenja bude identifikovana. „Priče o pograničnim oblastima uvek su govorile o uništavanju i gubitku“, piše ona. „Naivno je pretpostaviti da će se taj proces drukčije odvijati u dubini.“ Dubine, zapravo, posebno loše reaguju na remećenje; zbog oskudnosti hrane, stvorenja koja tu žive obično veoma sporo rastu i razmnožavaju se. „Ključno stanište stvorili su korali i sunđeri koji žive više milenijuma“, kaže Scales.

***

Ako se započne sa eksploatacijom dubokog mora, verovatno će među prvima to učiniti Nauru, sićušna država koju je rudarstvo gotovo uništilo.

Republika Nauru, po veličini slična Blok Ajlendu, nalazi se u južnom Pacifiku, oko 2.500 kilometara severoistočno od Papue Nove Gvineje. Hiljadama godina najveći posetioci ostrva su bili ptice; one su ga koristile, po rečima jednog novinara, kao „elitno odmorište“. Polinežani i Mikronežani su stigli na ostrvo oko 1000. godine pre nove ere. Čini se da su živeli skladno, čak idilično, dok se nisu pojavili Evropljani naoružani puškama, to jest do početka 19. veka. Početkom 20. veka Novozelanđanin po imenu Albert Ellis shvatio je da je stari ptičji izmet, koji je obložio celo ostrvo, bogat izvor fosfata, važnog đubriva. Tokom sledećih 6 decenija više od 35 miliona tona fosfata iskopano je na ostrvu i otpremljeno na evropske i australijske farme. Taj proces je oljuštio veći deo ostrva i za sobom ostavio iskrzane stubove od krečnjaka koji štrče iz tla. Fotograf časopisa National Geographic, koji je posetio Nauru u vreme kad je ostrvo bilo na sredini procesa uništavanja, napisao je: „Iscrpljeno polje fosfata je sablastan prizor, avetinjski predeo“.

Godine 1968. Nauru je stekao nezavisnost. Posao s fosfatima je još cvetao i desetak hiljada stanovnika ostrva svrstali su se, na papiru, među najbogatije ljude na svetu. Nova država je ulagala svoje suvereno bogatstvo, između ostalog u kruzere, avione, prekomorske poslovne zgrade, kao i u londonski mjuzikl zasnovan na životu Leonarda da Vinčija. Mjuzikl je propao kao i većina drugih poduhvata. Australijska ekonomistkinja Helen Hughes kaže da su Naruance „dugo pelješili prevaranti“. Godine 2001, u zamenu za razne honorare i plaćanja, vlada Naurua je dopustila Australiji da na ostrvu osnuje centar za zadržavanje izbeglica. Centar je uskoro postao poznat po groznim uslovima.

Danas, kad su gotovo svi fosfati iskopani, a izbeglice uglavnom raseljene, Nauru stavlja žeton na nodule. Da bi se neka kompanija mogla upustiti u istraživanje dubokog mora i rudarenje u njemu, mora je sponzorisati jedna od zemalja koje su potpisale Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora. (Sjedinjene Države su među retkim državama koje nisu ratifikovale tu konvenciju zbog protivljenja konzervativaca u Senatu.) Nauru se udružio s kompanijom Metals, čije je sedište u Kanadi, radi istraživanja pacifičkog regiona zapadno od Meksika, poznatog kao zona Klarion-Kliperton. „Ponosni smo što su pacifičke države bile lideri u mineralnoj industriji dubokog mora“, izjavio je nedavno predstavnik Naurua u Međunarodnoj upravi za morsko dno. Procenjeno je da bi taj dil mogao da donese zemlji više od 100 miliona dolara godišnje. Druga mogućnost je da on propadne još neslavnije nego što je propao mjuzikl o Leonardu da Vinčiju. U jednom trenutku zvaničnici Naurua su poverili ISA-i svoju zabrinutost: ako se utvrdi da je sponzorska država odgovorna za štetu nastalu rudarenjem, Nauru bi mogao „izgubiti više nego što ima“.

ISA-i je poveren ne samo zadatak izdavanja dozvola za rudarenje na morskom dnu već i izrada propisa za tu delatnost. Propisi još nisu završeni i ne zna se koliko će biti strogi. (Podrazumeva se da rudarenje ne može da započne pre nego što se proces donošenja regulacije završi, ali Metals Kompani je već zapretila da neće toliko čekati.) Morski naučnici tvrde da je, zbog izuzetne osetljivosti ekosistema dubokog mora – i zbog toga što je teško nadzirati operacije koje se događaju više kilometara ispod morske površine – jedini bezbedan način rudarenja na morskom dnu da ono nikad ne započne. Scales tvrdi to isto, ali priznaje da je malo verovatno da će se ISA pokolebati. Ona citira Daniela Jonesa, istraživača iz britanskog Centra za nacionalnu okeanografiju: „Čak i kad bismo otkrili da na morskom dnu žive jednorozi, mislim da to ne bi zaustavilo rudarenje“. U međuvremenu, pod pretpostavkom da rudarenje započne, predloženo je da brodovi spuste na dno dubokog okeana lažne nodule kao zamenu za one koji će preći u baterije. Savršeni brod za taj zadatak bio bi Glomar; nažalost, pre nekoliko godina je prodat u staro gvožđe.

ELIZABETH KOLBERT

The New Yorker, 14.06.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 14.08.2021.

Check Also

Ekonomist: Izvjesno da će EU na neki način pomoći oko otplate kineskog kredita

Uprkos tome što Evropska unija (EU) nije direktnije odgovorila na prve zahtjeve crnogorske vlade da …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *