Od igre za sve do zabave za bogate

Mogu da budem zadovoljan. Pokazalo se da sam bio u pravu. Čitavo peto poglavlje moje poslednje knjige (Capitalism, Alone) posvećeno je sve intenzivnijoj komodifikaciji svih stvari, uključujući naše slobodno vreme i svakodnevni život. U intervjuu za časopis Forbes, prošlog novembra, tvrdio sam da je panevropska fudbalska liga neizbežna: fudbal se pretvorio u mašinu za pravljenje novca, potencijalna zarada je ogromna, vrhunski klubovi insistiraju na ekskluzivnosti i uglavnom igraju između sebe. Takođe sam rekao da je izumiranje fudbala kao internacionalnog sporta pitanje trenutka. Vlasnici klubova ne žele da igrače za koje su dali milione evra izlažu nepotrebnim naporima i riziku od povreda u utakmicama koje nemaju značaja i ne donose veliku finansijsku dobit. Zašto bismo očekivali da neki segmenti života izmaknu komercijalizaciji ako je sve drugo komercijalizovano? A u tom procesu hiperkomercijalizacije i sami spremno učestvujemo. Činimo to kada iznajmljujemo kuće i kola, kada potpisujemo predbračne ugovore i ugovore o poverljivosti i čuvanju informacija (čime praktično prodajemo pravo na slobodu govora – ako je cena dobra).

Da li je fudbal u boljem stanju? Naravno da nije. Fudbal je upravo onakav kakav želimo da bude: komercijalizovan do krajnjih granica. Fudbal čini samo ono što mu nezaustavljiva ekspanzija hiperkomercijalizovanog kapitalizma nalaže.

Da li je onda došlo vreme da prestanemo da se žalimo?

Možda jeste. Ali čak i ako ućutimo, neće nam promaći da je predlog 12 klubova kvantni skok u nepoželjnom (i u izvesnoj meri i sramnom) smeru. Komercijalizacija fudbala traje više decenija, ali dosad smo uspevali da sačuvamo privid otvorenosti. Čak i kada je Liga šampiona promenila format i umesto takmičenja otvorenog za najbolje klubove svih evropskih zemalja postala takmičenje u kom se veći broj mesta rezerviše za klubove iz najjačih liga, vrata nisu bila sasvim zatvorena. Mali klubovi u jakim ligama mogli su se nadati da će se kvalifikovati zahvaljujući dobrim rezultatima u zemlji; veliki klubovi iz slabijih liga mogli su se nadati da će se plasirati dobrom igrom u kvalifikacijama. Tako su vrata za susrete malih i velikih bila pritvorena, ali ne i sasvim zatvorena.

Sada bi bila zaključana. Imali bismo 12, 16 ili 18 timova koji bi zauvek igrali samo jedni s drugima, bez straha od ispadanja i bez podsticaja i izgleda da se bilo ko drugi pridruži toj grupi odabranih. Nema potrebe da objašnjavam koliko je to daleko od ideala fudbala u prošlom veku i početaka njegove kodifikacije kao međunarodnog sporta. Fudbal je često bio medijum kroz koji su se izražavale političke, društvene, ekonomske ili nacionalne aspiracije; bio je mesto susreta kada drugih mesta za susretanje nije bilo; na stadionima ste mogli da izvikujete parole protiv vlasti zbog kojih bi vas na svakom drugom mestu uhapsili i bacili u zatvor. Fudbal je bio kanal društvene mobilnosti za igrače, a tribine mesto gde su se mešali predstavnici svih društvenih grupa. Ljudi su po nekoliko sati stajali na kiši ili snegu da bi videli omiljene igrače. Stari fudbal je stvarao ne samo sjajne fudbalere, već i ljude od integriteta sa stavom i mišljenjem. Maradona nije bio veliki samo zbog golova koje je postizao (ponekad i rukom), već i zato što je odbijao da ćuti, da pristane na igru ekstremne komercijalizacije u kojoj su igrači plaćeni da trče i da svoja mišljenja zadrže za sebe, igru u kojoj naši idoli počinju da liče na robote.

Superliga bi učinila kraj fudbalu kakav smo poznavali. Tako bi se i formalno potvrdilo jadno stanje u kom se ovaj sport nalazi. To nije grom iz vedra neba; to je predvidljiva oluja koja se dugo spremala. Kao u tenisu, imali bismo ligu robota pod kontrolom međunarodnih klepotokrata koji ih plaćaju. Igrali bi samo u odabranim zemljama (tenis se igra u 4, fudbal bi se verovatno igrao u 3 ili 4), na odabranim stadionima, pred odabranom publikom, a kada bi nam se obratili, bilo bi im dozvoljeno da izgovaraju samo najtrivijalnija opšta mesta. Bio bi to kraj onoga što je fudbal više od jednog stoleća pokušavao da bude. Više bi ličio na video igrice koje igramo u gradskom prevozu, u kojima igrači samo liče na ljudska bića.

Branko Milanović

(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

Check Also

Norveška vlada traži 49 milijardi dolara iz stabilizacionog fonda

Norveška bi ove godine trebalo da povuče gotovo 50 milijardi dolara iz državnog stabilizacionog fonda …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *