Venecuela: nafta plus socijalizam

U svetu postoji niz zemalja koje je priroda obdarila bogatim zalihama nafte. Obilje nafte nije za sve njih bilo garancija razvojnog uspeha; ove zemlje su postigle potpuno različite rezultate. Za neke od njih (npr. Norveška), nafta je zaista bila „crno zlato“, osiguravajući rast i razvoj privrede, stabilan prosperitet i visok nivo blagostanja stanovništva. U drugim državama (UAE ili Saudijska Arabija) nafta je stvorila osnovu za značajno poboljšanje životnog standarda i diversifikaciju ekonomije, iako nije osigurala potpunu transformaciju u razvijene zemlje. U trećim, ona nije ozbiljno promenila putanju ekonomskog razvoja (Meksiko se kao i pre stotinu godina nalazi u grupi srednje razvijenih država). U nekim zemljama (Nigerija ili Angola) otkriće naftnih polja dovelo je do katastrofalnih posljedica – političke nestabilnosti, oružanih sukoba i građanskih ratova. Venecuela, mala latinoamerička zemlja, sa populacijom nešto većom od 30 miliona stanovnika i najvećim rezervama nafte u svetu, danas se našla na ivici kolapsa.

Sve do početka 20. veka, Venecuela je bila tradicionalna agrarna zemlja, čiji je glavni izvozni proizvod bila kafa. Otkriće naftnih polja u blizini zaliva Marakaibo 1914. označilo je početak naftne istorije ove zemlje.

Automobilski bum nakon Prvog svetskog rata, prvo u SAD-u a zatim i u Evropi, zahtevao je sve više i više nafte. Strane naftne kompanije su požurile u Venecuelu, donoseći sa sobom kapital i tehnologiju. Tada ih nije plašila činjenica da je zemljom vladao diktator Huan Visente Gomez; bilo im je važno da postoji stabilna garancija investicija koja karakteriše ne samo tradicionalne zapadne demokratije, već i najduže diktature.

U vreme diktature H. V. Gomeza usvojen je (1922) prvi zakon o nafti. Njime su uspostavljeni izuzetno povoljni uslovi za strane naftne kompanije: niski porezi, oslobađanje od izvoznih dažbina, ukidanje teritorijalnih ograničenja za proizvodnju i istraživanje nafte, zabrana mešanja parlamenta u naftni biznis. Zakon je obezbeđivao političku predvidljivost, administrativnu i poresku stabilnost. Šef države, oslanjajući se na podršku stranog kapitala, potpuno samostalno je raspolagao deviznim prilivom i učvršćivao svoju vladavinu. Zemlja je dospela u potpunu zavisnost od američkih naftnih monopola i o njoj se govorilo kao o „američkoj benzinskoj pumpi“.

Venecuela se od agrarne brzo transformisala u petrodržavu, bazirajući svoju ekonomiju gotovo isključivo na nafti. „Naftni zaokret“ izazvao je pad poljoprivrednog sektora (u periodu 1928-1944. obim poljoprivrednog izvoza je smanjen 3 puta). U isto vreme proizvodnja nafte je astronomski porasla: za neverovatnih 94 puta. Ona je ubrzo postala glavni i gotovo jedini izvozni proizvod zemlje: već 1935. udeo nafte i naftnih derivata u izvozu iznosio je 91,2% i tako je sve do danas (oko 95%). Venecuela 1928. postaje najveći izvoznik nafte na svetu i druga zemlja po njenoj proizvodnji (posle SAD).

Razvoj zasnovan samo na jednom proizvodu – nafti – imao je svoje posledice. Ostale privredne grane, pre svega poljoprivreda, nisu mogle da konkurišu naftom sektoru u privlačenju investicija i radne snage, pa su stagnirale i čak zaostajale. Priliv čvrste valute u zemlju doveo je do jačanja domaće nacionalne valute (bolivara) u odnosu na dolar i smanjenja konkurentnosti domaće proizvodnje na tržištu. Postalo je isplativije izvoziti samo naftu pa za dobijena sredstva uvoziti svu neophodnu robu, nego je proizvoditi. Na površinu su isplivali svi efekti koji se u ekonomskoj literaturi nazivaju „holandska bolest“ (ekonomske posledice specijalizacije zemlje na svoju komparativnu prednost).

Dolazak stranih investitora u naftnu industriju doveo je do naglog porasta ksenofobije kod običnih građana. Stranci su upoređivani sa španskim konkvistadorima, a negativan odnos prema stranim korporacijama sa godinama se samo intenzivirao. Ksenofobija, a pre svega antiameričko raspoloženje, u velikoj meri objašnjava i kasniju, na prelomu 20. i 21. veka, ogromnu podršku koju je među najsiromašnijim segmentima stanovništva imao Hugo Čavez, najpoznatiji predsednik u istoriji Venecuele.

Nakon smrti diktatora H. V. Gomeza (1935), novo rukovodstvo zemlje počelo je da menja ugovorne odnose između države i naftnih kompanija. Venecuela je 1943. usvojila novi zakon o nafti, kojim je značajno povećan obim državne kontrole. Pored prihoda od prodaje koncesija i izvoznih dažbina, zakon je prvi put uveo porez na dohodak transnacionalnih naftnih kompanija po principu „50 na 50“. Ukupan iznos prihoda od eksploatacije i prodaje nafte nije mogao da premaši iznos poreza koji se uplaćuje u domaći budžet. Naftne kompanije su u početku pokušavale da ometaju usvajanje ovog rešenja, ali je na kraju postignut kompromis: vlada je sve važeće koncesije produžila na period od 40 godina (do 1983) i u sledeće dve godine investitori su dobili veliki broj koncesija za nove naftne lokacije, veći nego za prethodnih 35 godina. Uprkos padu prihoda, proizvođači nafte povećali su proizvodnju, jer je američkim, britanskim i drugim savezničkim armijama bio neophodan benzin i kerozin za vojne operacije u Drugom svetskom ratu.

Novi zakon o nafti uspostavio je nova pravila. Umesto male rente koja je dobijana od ustupanja svojih teritorija strancima, država je sada dobijala znatno veću finansijsku naknadu. Budžet zemlje je brzo rastao i u prve dve godine prihodi su više nego udvostručeni. To je, sa druge strane, povećalo zavisnost vlade od naftnog sektora i smanjivalo ulogu oporezivanja domaćih privrednih subjekata. Država se sve više pretvarala u gigantski aparat za preraspodelu bogatstva i sve više orijentisala na naftnu rentu. Društvo je osnovne prihode dobijalo, ne od rasta i razvoja ekonomije, već od eksploatacije relativno retkog resursa. Rentni sistem privređivanja formiran u to doba ostao je nepromenjen do danas i on je jedan od osnovnih razloga aktuelnih ekonomskih problema zemlje.

Princip „50 na 50“ postao je istorijska prekretnica za globalnu naftnu industriju. Godine 1950. on je primenjen u Saudijskoj Arabiji, sledeće godine u Kuvajtu, zatim u Iraku i onda u drugim zemljama.

U Venecueli je (1945) izvršen vojni udar kojim je grupa mladih oficira svrgnula predsednika-generala i uspostavila civilnu vlast u zemlji. Nova vlada je drastično povećala javni sektor (broj preduzeća u državnom vlasništvu gotovo se udvostručio) i pokušala da izvrši pritisak na naftne kompanije da povećaju iznos rente koju uplaćuju u državni budžet. Kao posledica toga došlo je do novog državnog udara. Smatra se da su međunarodne naftne kompanije i krupni domaći biznismeni odigrali značajnu ulogu u organizaciji ovog puča.

Novi predsednik, general Peres Himenez, predvodio je zemlju 10 godina i postao je, kako su ga nazivali u zapadnoj štampi, poslednji predstavnik „ere velikih diktatora Latinske Amerike“. Uspostavio je autoritarni politički režim, zabranio glavne političke stranke i preuzeo kontrolu nad štampom, ali je uživao podršku energetskih giganata iz SAD.

Pedesetih godina prošlog veka na svetskim tržištima nafte nastupa povoljnija situacija: potražnja za naftom raste i svetske cene su uvećane za desetak procenata. Proizvodnja nafte u Venecueli je udvostručena i njen izvoz je rastao iz godine u godinu. Sve više dolara je pristizalo u zemlju i vlada je to mogla da iskoristi za brži i uravnoteženiji razvoj zemlje. Umesto toga, P. Himenez je vodio politiku povećanja javne potrošnje, usmeravajući ogromna sredstva u megalomanske građevinske i infrastrukturne projekte. Ambiciozni programi su brzo premašili finansijske mogućnosti zemlje i spoljni dug je, za samo 5 godina, porastao više od 25 puta. Pokušavajući da pokrije sve veće troškove, P. Himenez je inicirao prodaju novih naftnih koncesija strancima, što je bilo u direktnoj suprotnosti sa zakonom o nafti iz 1943.

Najveće koristi od takve ekonomske politike imale su transnacionalne, uglavnom američke korporacije za koje su stvoreni privilegovani uslovi poslovanja. Domaća ekonomska elita bila je nezadovoljna preteranim vladinim intervencijama u privredi, rastućom korupcijom i postojanjem različitih ekonomskih režima: jednim sa preferencijama za strane kompanije i drugim, bez ikakvih pogodnosti, za domaće privrednike.

Nezadovoljstvo je raslo, opozicija i poslovna elita se konsolidovala i obrazovala takozvani „negativni konsenzus“ prema vladavini generala. Katalizator protesta bila je najava P. Himeneza o proširenju svojih predsedničkih ovlašćenja na neodređeno vreme. Pored zabranjenih stranaka, opoziciji su se pridružili i predstavnici katoličke crkve, sindikati, uticajni deo privrednog establišmenta i deo vojske. Masovni protesti su počeli u Karakasu i brzo se širili, pa se zemlja našla na ivici građanskog rata. Vojska je posredovala u pregovorima na kojima je postignuta saglasnost o održavanju demokratskih izbora, faktički prvih u istoriji zemlje.

P. Himenez (nosilac Ordena Legije slave SAD, kojim je nagrađen za „izvanrednu politiku stranih ulaganja“) pobegao je (25.1.1958) u SAD. Ovaj datum je postao nacionalni praznik Venecuele i njega će opozicija 61 godinu kasnije (2019) izabrati za početak novih masovnih protesta.

Proizvodnja nafte u zemlji se povećala, ali ne tako brzo kao u Saudijskoj Arabiji koja je 1970. sa proizvodnjom od 3,85 miliona barela dnevno potisnula Venecuelu (3,75 miliona barela) na drugo mesto na rang listi najvećih svetskih proizvođača nafte.

U oktobru 1973. izbija svetska naftna kriza kada OPEK (Organizacija zemalja izvoznica nafte, stvorena 1960. na inicijativu Venecuele i Saudijske Arabije) uvodi embargo na izvoz nafte u SAD zato što su aktivno podržavale Izrael tokom arapsko-izraelskog rata. Najavljeno je smanjenje proizvodnje, što je dovelo do povećanja cena nafte sa 3 na 12 dolara za barel u toku jedne godine. Zapadne države su se našle u dubokoj recesiji. Samo su se arapske zemlje pridružile embargu, a Venecuela je odlučila da iskoristi priliku koja joj je pružena. Budući da SAD nisu mogle dobiti arapsku naftu, Venecuela je povećanim izvozom popunila te potrebe. Petrodolari su stizali u zemlju i prihodi venecuelanske vlade su višestruko porasli.

Četvorostruki rast svetskih cena nafte događa se uoči predsedničkih izbora u Venecueli (jesen 1973) na kojima pobeđuje Karlos Andres Peres nudeći biračima mega-projekat „Velika Venecuela“, koji je podrazumevao državnu kontrolu nad glavnim privrednim oblastima, prvenstveno naftnom, diversifikaciju ekonomije kroz supstituciju uvoza i porast socijalnih garancija stanovništvu.

K. A. Peres je stvorio sistem subvencija, koji je kasnije poboljšao Hugo Čavez. Vlada je sprovela ekspanziju na tržištu rada – otvorila je nova radna mesta, uglavnom u javnom sektoru, i povećala plate. Politika supstitucije uvoza, koja je u to vreme bila veoma popularna u Latinskoj Americi, bila je usmerena na smanjenje zavisnosti zemlje od uvoza. Mlada industrija, koja je odmah postala primalac državnih transfera, izgubila je motivaciju da poboljša kvalitet proizvoda i poveća produktivnost. Efikasnost investicija i stopa rasta BDP-a po glavi stanovnika je opala. Industrijski sektor ostvarivao je samo dve trećine očekivane proizvodnje. Poljoprivreda je nastavila da stagnira a uvozom hrane se pokrivalo 80% potreba zemlje.

Državni intervencionizam je dostigao vrhunac kada je parlament odlučio da država preuzme naftnu industriju. U januaru 1976. nacionalizovana je naftna industrija Venecuele, a vlada je osnovala akcionarsko društvo koje je upravljalo nacionalizovanom imovinom – korporaciju PDVSA, koje je odmah postala jedna od najvećih na svetu. Međutim, era „naftnog buma“ ubrzo je okončana i cene nafte su se stabilizovale. Državi je opet nedostajalo sredstava za finansiranje velikih investicionih projekata, pa je državni dug rastao.

Novi predsednik „staje na iste grabulje“ kao njegov prethodnik K. A. Peres. Očigledno je da se u ovoj zemlji stalno nešto dešava, ali se ništa ne menja. Nakon revolucije u Iranu (1979) dolazi do novog naftnog buma: cena nafte je premašila 30 dolara za barel, ali se ubrzo vratila na prethodni nivo. Ponovo je u vreme rasta cene nafte državna potrošnja naglo porasla, a ubrzo posle toga (kada je cena nafte opala) zemlja je oskudevala u sredstvima za sprovođenje vladinih projekata. Spoljni dug je počeo da raste brže nego u vreme K. A. Peresa. Ekonomski i socijalni problemi u zemlji samo su se umnožavali, a raslo je i nezadovoljstvo stanovništva.

Zbog toga nije bilo iznenađenje da su na predsedničkim izborima 1988. birači glasali za kandidata čije je ime čvrsto povezano sa „zlatnim dobom“ naftnog buma 1970-ih godina. K. A. Peres je ponovo izabran za predsednika. Njegova druga vladavina počela je u vreme duboke ekonomske krize: udeo stanovništva koje živi ispod linije siromaštva bio je nekoliko puta veći nego u 1970-ima, stvarni prihodi su stagnirali, budžetski deficit dostigao je značajne razmere, kontrola cena uspostavljena od strane bivše vlade (da bi se obuzdala inflacija) dovela je do nestašice osnovnih roba. Ekonomija zemlje zahtevala je ozbiljne reforme.

Po dolasku na vlast K. A. Peres je postigao dogovor sa MMF-om i otpočeo sa liberalnim reformama zasnovanim na principima Vašingtonskog konsenzusa (liberalizacija cena, finansijska stabilizacija, privatizacija). Za razliku od svog prvog predsednikovanja, K. A Peres je od ideologa neobuzdanog rasta potrošnje tokom drugog mandata postao pristalica budžetske štednje; bivši vatreni pobornik vladinog intervencionizma u privredi pretvorio se u zastupnika slobodnog tržišta, a zagovornik nacionalizacije preobrazio se u sledbenika privatizacije i privlačenja stranog kapitala.

Međutim, zemlja nije to očekivala od njega: društvo je računalo na povratak skoro besplatnog izobilja iz 1970-ih godina. Predsednik se suočio sa žestokim otporom gotovo svih društvenih i političkih snaga. U prvim nedeljama zemlju je zahvatio talas masovnih narodnih protesta posle liberalizacije cene benzina. Vojska i policija su brutalno ugušile nerede, a broj žrtava se popeo na nekoliko stotina. Uprkos protestima, K. A. Peres ne samo da nije odustao od prethodnih planova, nego je nastavio sa smanjenjem javnih rashoda. Pošto je vlada dogovorila restrukturiranje spoljnog duga, krenula je u drugu fazu – poresku reformu i privatizaciju. Godine 1990. strani kapital ponovo je dobio pristup tržištu nafte. Najveći multinacionalni giganti (Ševron, Total, BP, Ekson Mobil…) mogli su opet da učestvuju u istraživanju i eksploataciji naftnih nalazišta.

Bolne reforme su dovele do povećanja nezaposlenosti (20% prema zvaničnim podacima) i smanjenja prihoda domaćinstava (između 1988. i 1998. realne plate su smanjene 3 puta, a broj stanovnika koji je živeo ispod crte siromaštva povećao se sa 46% na 68%). Bio je to fon na kome će budući predsednik-socijalista graditi svoj uspeh.

Popularnost vlade je padala, sindikati su organizovali stalne štrajkove i ulične proteste. Vlada je izgubila podršku i domaćih preduzetnika koji su bili nezadovoljni povećanjem poreza i malim učešćem u privatizaciji državnih preduzeća. Ali, najozbiljniji udarac reformskom programu bio je (prvi, nakon 1958) pokušaj vojske da otvoreno interveniše. Grupa vojnih oficira na čelu s potpukovnikom Hugom Rafaelom Čavezom Friasom izvela je (4.2.1992) tenkove na ulice Karakasa sa namerom da zbaci vladu. Pobunjenici su, uz pozive za obnovu reda i borbu protiv korupcije, zahtevali kraj liberalnih ekonomskih reformi i povećanje socijalnih davanja. Pokušaj vojnog puča nije uspeo, pobuna je ugušena i vođe uhapšene. Međutim, ovaj događaj je bio od naročitog značaja jer je predvodnik puča Hugo Čavez tada postao opštepoznat. Neće proći mnogo vremena između njegovog prvog javnog pojavljivanja i izbora za predsednika zemlje.

Devedesetih godina prošlog veka politička kriza se sve više produbljavala. Pokušaji da se sprovedu ekonomske reforme, diversifikuje privredna struktura i smanji zavisnosti od nestabilnosti cena nafte završili su se neuspehom. Nakon naglog pada cena nafte krajem 1997. (dostigle su najniži nivo u prethodnih 11 godina) za Venecuelu je ponovo nastupilo teško vreme.

U jeku ekonomske i socijalne krize, na predsedničkim izborima u decembru 1998. pobedio je (sa 56% osvojenih glasova) 44-godišnji Hugo Čavez, koji je 4 godine ranije bio pušten iz zatvora. Obećao je da će u zemlji izgraditi pravi „bolivarijanski“ socijalizam, ili „socijalizam 21. veka“, kako ga je nazvao, te da će ga proširiti na sve latinoameričke zemlje, a možda i šire, kao alternativu zapadnoj neoliberalnoj paradigmi. On se iskreno nadao da može pronaći nove oblike demokratije i da se može odupreti globalizaciji koju su nametale SAD.

Izborna baza H. Čaveza sastojala se od najsiromašnijih segmenata stanovništva (dve trećine socijalne strukture društva), koji do tada nisu učestvovali u političkom i ekonomskom životu zemlje. On im je ponudio jednostavan dogovor: u zamenu za podršku, oni bi dobili ogromne socijalne beneficije, pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, socijalnom osiguranju itd. Njegova ideja je bila jednostavna – preraspodeliti prihode od nafte od srednje klase (bele elite i njenih „prekomorskih mentora iz SAD i Evrope“) u korist najsiromašnijih slojeva stanovništva (starosedeoci, stanovnici afričkog porekla i drugi).

Vreme predsednikovanja H. Čaveza nije bilo tako katastrofalno kao što se činilo čitaocima zapadne liberalne štampe, naročito što se tiče socijalnih dostignuća. Vreme između 2004. i 2008. bile su godine visokog ekonomskog rasta (sa rekordnih 18% u 2004). Nezaposlenost je sa 18% pala na 7,5%, broj ljudi koji žive ispod linije siromaštva se prepolovio (sa preko 60% na 30%), a broj onih koji su živeli u ekstremnom siromaštvu smanjen je 3 puta (sa 30% na 10%). Stotine hiljada ljudi se preselilo iz koliba u pristojan smeštaj, prosečno trajanje školovanja se povećalo sa 6 na 7,6 godina, a smrtnost odojčadi je smanjena. Siromašni su dobili mogućnost da osnovne životne namirnice kupuju po nižim fiksnim cenama.

Čavezove levičarske mere teško da bi bile odobrene od strane MMF-a, ali se one s vremena na vreme uvode, a još češće predlažu od levičarskih ekonomista: fiksne cene za vitalne proizvode i novčana pomoć za siromašne, kontrola nad centralnom bankom, fiksirani devizni kurs, ali i nekoliko posebnih kurseva za uvoznike (zavisno od toga koju robu uvoze). Zemlja je u to vreme, sa cenama nafte većim od 100 dolara po barelu, imala neuobičajeno visoke prihode, što je omogućilo vladi da sprovodi razne radikalne socijalističke eksperimente, dok je PDVSA (Petróleos de Venezuela S.A, državna naftna kompanija) sve veći deo profita izdvajala u državni budžet.

Čavez je želeo da Venecuelu pretvori u najveću naftnu državu na svetu. U periodu 2007-2010. izvršena je međunarodna sertifikacija naftnih zaliha zemlje. Tada su potvrđene rezerve povećane 4 puta, do 300 milijardi barela (oko 18% svetskih rezervi). Po ovom pokazatelju, zemlja je preuzela prvo mesto u svetu (sa šestog na kome je bila 2000), prestižući Saudijsku Arabiju sa 270 milijardi barela potvrđenih rezervi nafte. Sa druge strane, nafta iz Venecuele je ranije osiguravala nešto više od 3% svetskih potreba, a poslednjih godina, zbog pada proizvodnje, njen udeo je pao na 2,3%, dok udeo saudijske nafte iznosi 13%. Venecuela ima tešku i ekstremno tešku naftu velike gustine, koja se nalazi u nepristupačnom slivu reke Orinoko. Koeficijent njenog vađenja u nekim poljima je samo 5-10%, dok bi moderne tehnologije omogućile da se on poveća 2-3 puta. Za transport teške nafte kroz cevovode, ona se mora ili razrediti lakom naftom (koju PDVSA kupuje iz drugih zemalja) ili zagrevati. Rast proizvodnje je moguć samo uz savremena geološka istraživanja, nove tehnologije i modernu infrastrukturu, odnosno korišćenjem tehnoloških rešenja kojima raspolažu svetski naftni giganti. Međutim, privlačenje stranih investicija nije se uklapalo u socijalističku paradigmu H. Čaveza i njegovog naslednika Nikolasa Madura.

Nakon nacionalizacije (1976) PDVSA je uživala široku autonomiju, radeći kao svako drugo privatno preduzeće čiji je cilj maksimiranje profita. Pod socijalističkim predsednikom ova autonomija je ukinuta, a država počinje da se meša u njeno tekuće poslovanje. Kao odgovor na to, u aprilu 2002. izbio je štrajk naftaša: zaustavljen je rad rafinerija i izvoz nafte, a sindikati su u znak solidarnosti sa naftašima proglasili generalni štrajk u zemlji. Štrajk je trajao 65 dana. Tada H. Čavez imenuje svog bivšeg saradnika u upravni odbor PDVSA, a ostali članovi odbora, u znak protesta podnose ostavke. Na kraju štrajka, predsedničkim dekretom, otpušteno je 18.000 zaposlenih (više od polovine do tada zaposlenih) – srednji i top menadžment, tehnolozi i inženjeri, kvalifikovani radnici. Njihovo mesto zauzeli su ljudi koji nisu imali iskustva u naftnoj industriji, često slabo obrazovani, ali posvećeni idejama „bolivarijanskog“ socijalizma i odani lično H. Čavezu. Sav teret finansiranja socijalnih troškova države pao je na PDVSA. Kompanija, usmeravajući milijarde dolara na socijalne programe, jedva je izdvajala sredstva za istraživanje novih i za održavanje starih nalazišta, te obnovu dotrajale opreme. Zbog toga ne iznenađuju da je proizvodnja nafte nastavila da pada. Kada je H. Čavez pobedio na predsedničkim izborima (1998) zemlja je dobijala 3,5 miliona barela nafte dnevno, a 2003. samo 2,5 miliona i više se nije približavala prvobitnoj cifri.

Najveći kupac nafte iz Venecuele je SAD i njene rafinerije na meksičkoj obali nekada su se gradile upravo za preradu teške nafte. SAD su tako svojim petrodolarima finansirali populističke poteze H. Čaveza, koji je želeo da stvori „antiameričku internacionalu“ u Latinskoj Americi. Početak 21. veka obeležen je „levim skretanjem“ u tom delu sveta: u mnogim zemljama, na talasu razočarenja u liberalne reforme, na vlast su došli levičarski lideri. Da bi ojačao planirani antiamerički savez, predsednik Venecuele je ponudio ekonomsku pomoć prijateljskim režimima: ako svetska cena nafte pređe 30 dolara po barelu, Venecuela je spremna da odmah dobije samo 60 odsto cene za svoje sirovine, a ostatak iznosa odobrava kao kredit na 15 godina po povoljnoj kamatnoj stopi. Na ovaj način Karakas je prodao milione barela nafte susednim zemljama, gubivši milijarde dolara iz svog budžeta. „Mesijanska“ uloga H. Čaveza imala je svoju cenu. Kuba je dobijala oko 100 hiljada barela dnevno (što čini 2/3 kubanskih potreba) po najnižim cenama; Venecuela je preuzela ulogu donatora kubanske ekonomije nakon raspada SSSR-a. Sa druge strane, Fidel Kastro je pomogao svog socijalističkog kolegu u rešavanju društvenih problema, šaljući svake godine hiljade kubanskih lekara, nastavnika, trenera i drugih specijalista u Venecuelu.

Strane kompanije kojima je bilo dozvoljeno učešće u naftnom sektoru Venecuele tokom perioda liberalnih reformi, koristile su naftnu konjunkturu na svetskom tržištu i nastavile da investiraju u naftna nalazišta i povećanom proizvodnjom kompenzuju pad domaćeg monopoliste – PDVSA. Međutim, njihova „sreća“ nije dugo potrajala. Venecuela je 2001. usvojila novi zakon o nafti, kojim je regulisano da će sve buduće investicije stranih kompanija biti moguće samo u obliku zajedničkih ulaganja sa PDVSA. Vlada je postepeno povećavala svoje učešće u postojećim projektima i podizala nivo oporezivanja. Posle 6 godina, predsednik je potpisao dekret kojim se strani investitori obavezuju da na PDVSA prenesu 60% udela u svim projektima. Francuski Total, norveški Statoil, američki Ševron i britanski BP prihvatili su nove uslove, a američki Konoko Filips i Ekson Mobil odbili su nove ugovore i tražili međunarodnu arbitražu. Venecuela sada ima oko 20 međunarodnih sudskih sporova, uključuju i one vezane za nacionalizaciju, ali su arbitraže sa dva američka naftna giganta najveće i, u slučaju gubitka u ovim sporovima, zemlja će morati da plati odštetu od nekoliko milijardi dolara.

Državni intervencionizam obuhvatio je ne samo naftni sektor, već i druge sektore privrede. U okviru plana izgradnje „socijalizma 21. veka“ nacionalizovane su kompanije iz oblasti telekomunikacija, crne metalurgije, gasne industrije, elektroenergije, industrije cementa i preduzeća za proizvodnju mineralnih đubriva. Mnoge od njih su nakon nacionalizacije postale neprofitabilne. U leto 2005. konfiskovani su veliki zemljišni posedi u privatnom vlasništvu. Vlada je donela i zakon kojim se dozvoljava nacionalizacija privatnih prodavnica i radnji koje su odbile da prodaju robu stanovništvu po fiksnim cenama.

Reforme komandanta-predsednika obuhvatile su i politički sistem zemlje. Po dolasku na vlast H. Čavez je izjavio da će se oslanjati samo na direktnu volju naroda izraženu putem plebiscita, ignorišući postojeće političke institucije. U narednih 20 godina u zemlji je organizovano 25 različitih izbora, referenduma i plebiscita. Vremenom se izlaznost građana smanjivala, politička apatija je rasla, osećao se zamor od čestih izlazaka na birališta.

U februaru 1999. H. Čavez je zakazao referendum o sazivanju ustavotvorne skupštine, a u decembru o nacrtu novog ustava. Na oba referenduma je dobio podršku većine građana. Novi ustav je znatno povećao moć predsednika: njegov mandat je produžen sa 5 na 6 godina, ukinuta je zabrana ponovnog izbora, šef države je preuzeo kontrolu nad Vrhovnim sudom i vojskom. U ekonomskom smislu, najvažnija ustavna novina bila je uspostavljanje državne kontrole nad ključnim sektorima privrede i zabrana privatizacije naftne industrije. Ubrzo posle toga H. Čavez je inicirao novi referendum o izmenama ustava kojim se ukida ograničenje od samo dva predsednička mandata. Uprkos nezapamćenom pritisku vlasti, referendum je propao. Građani su bili protiv mogućnosti doživotnog opstanka na vlasti jednog čoveka.

Harizmatični populista Ugo Čavez umro je od raka u martu 2013. Vladao je zemljom nešto manje od 15 godina i za sobom ostavio mnogo problema. Avanturistička ekonomska politika i velika potrošnja na socijalne programe doveli su do ogromnih neravnoteža u ekonomiji. Državna potrošnja porasla je na 45% BDP-a, skoro dvostruko više od proseka Latinske Amerike. Rezultat je bio poražavajući za državne finansije – budžetski deficit zemlje sa najvećim rezervama nafte na svetu iznosio je 14,5% u 2012, a stopa inflacije je u poslednjoj godini njegove vladavine premašila 20%. Vlada je uvela dve različita zvanična kursa bolivara u odnosu na američki dolar. Jedan – za uvoz bitnih dobara (hrana, medicina), drugi – za ostale transakcije. Naravno, odmah je nastao treći (crni) kurs po kome je bolivar bio 10 puta jeftiniji.

Na prevremenim predsedničkim izborima 2013. Nikolas Maduro je (osvojivši 50,6% glasova) tesno pobedio opozicionog kandidata (49,1%). Počeo je karijeru kao vozač autobusa i sindikalni aktivista, bio je blizak Hugu Čavezu i došao s njim na vlast 1999. kao potpredsednik. Obećao je da će nastaviti delo H. Čaveza – „bolivarijansku“ revoluciju i izgradnju socijalizma, a da će njegova vlada „biti vlada nacionalnog čuda, uskrsnuća, napretka, revolucije, ekonomskog, političkog i društvenog rasta“. Novi predsednik nasledio je neuravnoteženu ekonomiju, a uz to je došlo do pogoršanja situacije na svetskom tržištu nafte i jačanja otpora reformama. Pored toga, N. Maduro nije imao ni harizmu ni politički talenat svoga prethodnika.

U nastojanju da se nosi sa političkim problemima, nastavio je sa deinstitucionalizacijom sistema, pretvarajući državne institucije u prazne ljušture bez stvarnih funkcija. Ovakvi procesi se obično završavaju time što se država nađe u rukama uske grupe pojedinaca, a onda se ispostavi da oni kontrolišu i najprofitabilnije ekonomske aktive zemlje.

Dve godine posle predsedničkih izbora održani su izbori za vrhovno zakonodavno telo zemlje – Narodnu skupštinu, gde je apsolutnu većinu osvojio blok opozicionih stranaka – 109 od 167 mesta. Predsednik N. Maduro je preduzeo radikalan korak: ostavio je opoziciju da zaseda u legitimno izabranom parlamentu, a on je stvorio vlastiti „narodni“ parlament – Ustavotvornu skupštinu sastavljenu isključivo od svojih pristalica, na koju je preneo zakonodavne funkcije. Tako je Maduro formalizovao dvovlašće na parlamentarnom nivou. Tri godine kasnije, njega „stiže“ dvovlašće i na predsedničkom nivou.

U maju prošle godine, N. Maduro je raspisao prevremene predsedničke izbore na kojima je pobedio sa rezultatom (67%) koji je bio sumnjivo visok imajući u vidu da je u boljoj ekonomskoj situaciji 2013. dobio znatno manje glasova. Pored toga, ni neuporedivo popularniji H. Čavez nije postizao tako ubedljiv izborni rezultat. Zapadna Evropa, SAD i zemlje Južne Amerike (uz nekoliko izuzetaka) nisu priznale rezultate ovih izbora. Osam meseci kasnije, u januaru 2019, opoziciona Narodna skupština je proglasila svoga predsednika Huana Guaidoa za privremenog šefa države. Tako su početkom 2019. u zemlji postojala dva parlamenta i dva predsednika.

Uporedo sa političkom u zemlji se odvijala i ekonomska kriza. Ako je sa visokim cenama nafte „naftni socijalizam“, sa poteškoćama, ali ipak donosio neke rezultate, onda je sa padom cena ovaj projekt doživeo potpuni krah. Snižavanje svetskih cene nafte N. Maduro je objasnio, sledeći ideološku matricu svoga prethodnika, „ekonomskim ratom koji su pokrenule SAD“. Pritok petrodolara počeo je da presušuje i naftna renta, samo po osnovu smanjenja svetskih cena, bila je prepolovljena. Međutim, ispostavilo se da je realnost još dramatičnija, jer je paralelno sa padom cena padala i proizvodnja: sa 2,5 miliona barela dnevno u 2013. na 2,1 miliona u 2017. Početkom 2018, prema podacima OPEK-a, proizvodnja je u Venecueli iznosila 1,9 miliona barela nafte dnevno, a samo 1,1 milion barela na kraju te godine. PDVSA, „koka koja je donosila zlatna jaja“ nacionalnoj ekonomiji, dovedena je do ivice kolapsa. Neprofesionalni menadžment i nedovoljno investiranje uticali su na obim proizvodnje. Još u vreme H. Čaveza profit kompanije korišćen je za finansiranje socijalnih programa vlade, a sada se za te namene usmeravaju i investiciona sredstva. Prema ekspertskim procenama, ulaganje kompanije u poslednjih nekoliko decenija je dvostruko manje od minimuma potrebnog za održavanje trenutnog nivoa proizvodnje nafte. PDVSA je smanjila broj bušotina, nedostaju joj potrebni oprema i alati, a nema ni rezervnih delova. Jedino u čemu kompanija nema deficit je broj radnika. Prema podacima vlade, broj zaposlenih se sa 32 hiljade 1999. povećao na 100 hiljada koliko ih ima sada.

Pre godinu i po dana predsednik je imenovao general-majora Nacionalne garde, Manuel Kuevedoa, za ministra naftne industrije i istovremeno za prvog čoveka PDVSA, pretvarajući ovu kompaniju u odeljenje državnog ministarstva. General, kao i većina članova upravnog odbora PDVSA, lojalan je šefu države, ali ne poseduje stručna znanja. M. Kuevedo je dobio izuzetno široka ovlaštenja. General kao general, prvo što je učinio uhapsio je dvojicu menadžera Ševrona optužujući ih za veleizdaju nakon što su odbili da potpišu neke ugovore. Mada je obećao da će povećati proizvodnju i smanjiti korupciju, proizvodnja je nastavila da pada, korupcija se povećavala, a menadžeri su masovno napuštali PDVSA.

Tačnu ocenu dubine katastrofe u kojoj se zemlja nalazi teško je dati, jer vlada od 2015. ne objavljuje statistiku. Opoziciona Narodna skupština pokušava da prati situaciju u zemlji, a MMF takođe daje svoje ekspertske procene. Prema ovim ocenama, ekonomija Venecuele beleži smanjenje BDP-a 5 godina zaredom: u 2017. za 13,2%, u 2018. za čak 18%. Državni dug iznosi 159% BDP-a, što je 3 puta više nego 2012, budžetski deficit dostiže 30,5% BDP-a, a stopa nezaposlenosti prelazi 34%. Prema oceni parlamenta, inflacija je u 2018. premašila 1,6 miliona procenata. Da bi se stabilizovala situacija u zemlji, vlada je u avgustu prošle godine povećala minimalnu platu za 60 puta, a u novembru za još 150%. Međutim, ona je još uvek manja od 10 dolara po kursu na crnom tržištu. U zemlji vlada ogromna nestašica robe široke potrošnje. Centralna banka neprekidno štampa novac, a hiperinflacija ga stalno obezvređuje. I dalje postoji devizni režim sa nekoliko kurseva, a uvoznici jednostavno nemaju dovoljno novca da kupuju osnovne potrošačke proizvode i lekove na stranim tržištima. Bežeći od ekonomskog haosa i gladi, više od 3 miliona Venecuelanaca (10% stanovništva zemlje) je izbeglo u susedne države. H. Čaveza su podržavali siromašni, a opoziciju uglavnom urbana srednja klasa, ali sada su svi nezadovoljni, pa i siromašni koji su pomogli N. Maduri da pobedi na predsedničkim izborima.

Početkom 21. veka petrodolari su omogućili zemlji da eksperimentiše sa radikalnim socijalističkim praksama. Cena ovih pokušaja bila je ogromna – humanitarna, ekonomska i politička katastrofa. „Bolivarijanski“ socijalizam, koji je imao za cilj ne stvaranje bogatstva, već njegovu preraspodelu u korist najmanje ekonomski aktivnih slojeva stanovništva, funkcionisao je donekle dok su cene nafte rasle. Kada su 2014. cene krenule u negativnom smeru, na površinu su isplivale sve mane ovog projekta.

Venecuela se našla u klopci „naftnog prokletstva“ i početkom 20. veka, mnogo pre H. Čaveza i N. Madura. Odmah posle pronalaska velikih rezervi nafte u zemlji je nastala rentna privreda. Visoki prihodi od izvoza retkog prirodnog resursa uvek stvaraju deformaciju ekonomske strukture zemlje, bez obzira na njeno političko i socijalno uređenje. Razvija se samo jedna izvozno orijentisana industrija, a ostatak privrede stagnira. Zbog toga je za zemlje bogate naftom od izuzetne važnosti vođenje adekvatne i dosledne ekonomske politike, koja bi smanjila zavisnost privrede od nestabilnosti svetskih cena i ograničila neumerene apetite države u vreme povoljne cenovne konjunkture. Svetska praksa je pokazala kako se rešava taj problem. Jedan od mehanizama je stvaranje „suverenih fondova“ (kao na primer u Norveškoj, Rusiji, Saudijskoj Arabiji i drugim velikim izvoznicima nafte). Upravo u ove fondove, a ne u budžet, se usmerava superprofit u periodima visokih cena nafte. Ti fondovi akumuliraju sredstva u vreme povoljnih cena i iz njih se finansira javni sektor kada dolazi do smanjenja prihoda i tako se održava likvidnost privrede.

Što se tiče daljeg razvoja situacije u Venecueli, posmatrači se slažu da će to umnogome zavisiti od ponašanja vojske, koja je uvek zauzimala i sada zauzima važno mesto u društvu. Od sticanja nezavisnosti u Venecueli je bilo više od 10 vojnih prevrata. Zemlja je prošla kroz diktature i vojne hunte i češće su je vodili generali i pukovnici nego civilni političari. Služba u vojsci je skoro jedini način za društveno napredovanje (tzv. socijalni lift), koje omogućava da se ljudi izbave iz siromaštva, poboljšaju svoj ekonomski položaj i zauzmu prestižnije mesto u socijalnoj strukturi društva. Tokom vladavine H. Čaveza, koji je i sam bio vojno lice, vojska je ostala privilegovani deo društva. Istina, on ju je temeljno reorganizovao izbavivši je od kontrole „bele elite“, a generali koji su služili pre vladavine H. Čaveza sada, po pravilu, provode preostale dane svog života na Floridi. Sadašnji viši oficirski kadar se smatra odanim idejama „čavizma“.

Oslanjanje na vojsku podrazumeva i finansiranja njene lojalnosti. Više od polovine sadašnje vlade čine vojna lica, bilo u aktivnoj službi ili u rezervi. Mnogi od njih se nalaze pod sankcijama SAD, zbog optužbi za šverc droge. Generali kontrolišu najprofitabilnije poslove (PDVSA je samo jedan od primera), a analitičari veruju da vojna elita nadgleda i krijumčarenje robe koja se nabavlja po subvencionisanim cenama, te devizne transakcije na crnom tržištu.

Ostaje nejasno pitanje: kako će se u sadašnjoj situaciji ponašati vojni ešaloni srednjeg i nižeg nivoa, koji su bliži građanima sa kojima dele sve probleme života u ekonomski opustošenoj državi.

Preuzeto sa: Peščanik.net

Check Also

Bez građevinske dozvole 44.148 objekata u Crnoj Gori

Podaci iz katastarskih evidencija pokazuju da je u Crnoj Gori 44.178 objekata bez građevinske dozvole, …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *