Nakon šest godina peripetija, Vlada je prošle sedmice u formi nacrta, predstavila zakon o privatno-javnom partnerstvu. U pitanju je strateški i sistemski zakon po kome će se u budućnosti realizovati većina krupnijih infrastrukturnih i ostalih društvenih projekata za koje postoji interesovanje privatnog sektora, a koji su istovremeno državni interes. Postavlja se logično pitanje što se toliko dugo čekalo na donošenje ovako važnog zakona?
Zakon sličan srpskom propisu
Na prvo čitanje, nacrtna verzija crnogorskog zakona je slična zakonima u okruženju, naročito srpskom Zakonu o privatno-javnom partnerstvu i koncesijama. To ne treba da čudi, budući da je zakon ovog tipa dio evropske agende, i u tom propisu treba da se inkorporiraju evropske direktive.
Praksa je pokazala, da se strani ulagači lakše odlučuju za investicije ukoliko za partnere imaju državu, lokalnu samoupravu ili jaku domaću firmu. Međutim, suština ovog propisa je da država ne snosi rizik u slučaju kraha nekog privatno-javnog projekta već isključivo privatnik. Pa i u slučaju gradnje drugog dijela autoputa, recimo, po ovom zakonu.
No, put do predstavljanja nacrta ovog zakona je bio jako dug i trajao minimum šest godina jer su se ukrštali interesi i različiti pogledi članica vladajuće partije, privatnog sektora i evropskih “eksperata”…
Kako je sve počelo
Kada je u ljeto 2012. godine, tadašnji potpredsjednik Vlade Vujica Lazovićsaopštio da je Vlada pripremila Nacrt Zakona o javno-privatnom partnerstvu, javnost je bila uvjerena da će se taj propis donijeti ubrzo.
“Uvjereni smo da će to biti podsticaj za veće uključivanje privatnog sektora u infrastrukturne i druge projekte i da će to zemlji donijeti korist na više načina”, rekao je Lazović na skupu o privatno-javnom partnerstvu u Privrednoj komori prije šest godina.
Predlog zakona, nikada nije ugledao svjetlo dana, a, zanimljivo, iako su postojala neslaganja na relaciji koalicioni partneri-privatni sektor – EU, ništa od toga nije procurjelo u javnosti.
Epilog je šest godina čekanja i “tiho” predstavljanje Nacrta zakona koji će biti na javnoj raspravi do 18. juna 2018. godine.
Osniva se Agencija za investicije, ukidaju tri institucije
Novim zakonom predviđeno je osnivanje Agencije za investicije. Danom upisa Agencije u Centralni registar privrednih subjekata prestaju sa radom tri institucije – Sekretarijat za razvojne projekte, Agencija Crne Gore za promociju stranih investicija (MIPA) i Komisija za koncesije.
Agencija će, kako piše u propisu, preuzeti poslove, sredstva, obaveze, dokumentaciju i zaposlene Sekretarijata za razvojne projekte i Agencije Crne Gore za promociju stranih investicija.
Agencija, koja ima direktora i Upravni odbor, će pratiti realizaciju investicija, sarađivati sa javnim naručiocima i drugim nadležnim organima, davati sugestije, mišljenja i predloge javnom partneru i javnim naručiocima u vezi sa javno-privatnim partnerstvom i drugim oblicima investiranja.
Međusobna prava i obaveze javnog i privatnog partnera uređuju se ugovorom o javno-privatnom partnerstvu.
Ugovorno javno-privatno partnerstvo obuhvata, po slovu zakona, i ugovor o koncesiji na javne radove i ugovor o koncesiji na javne usluge.
Nove koncesije
Pomenute koncesije, na javne radove i na javne usluge, do sada nijesu bile predmet ponude na crnogorskom tržišu. Mora se napomenuti da sistem koncesija, barem do sada, nije dobro funkcionisao.
Naime, prema zvaničnim podacima Poreske uprave, korisnici šuma i koncesionari duguju ukupno 5,1 miliona eura na ime koncesija na šume, od čega je praktično nenaplativo 3,1 milion eura.
Javnost je zbog toga s pravom stekla utisak da su državi ostali panjevi, a koncesionarima milioni eura.
Koncesija, u smislu ovog zakona, obuhvata prava i obaveze koje se stiču ugovorom o javno-privatnom partnerstvu na izvođenje radova, odnosno pružanje usluga u cilju ostvarivanja javnog interesa uz naknadu.
Prema slovu zakona, koncesija ne može biti predmet stečajnog postupka ili postupka likvidacije.
Šta predviđa zakon
Zakon je definisao i Institucionalno javno-privatno partnerstvo kao osnivanje zajedničkog privrednog društva privatnog i javnog partnera, koje pruža javne usluge, odnosno izvodi javne radove u cilju realizacije projekta javno-privatnog partnerstva.
Osnivačka i upravljačka prava uređuju se između članova zajedničkog privrednog društva u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.
Rizik
Ono što je u zakonu decidno saopšteno je da privatni partner u realizaciji projekta javno-privatnog partnerstva koji za predmet ima koncesiju na radove i koncesiju na usluge preuzima operativni rizik.
Nadalje, propis je predvidio registar odobrenih projekata. Odobrene projekate javno-privatnog partnerstva iz godišnjeg plana Agencija je dužna da upiše u Registar projekata.
Godišnji plan projekata javno-privatnog partnerstva za narednu godinu u nadležnosti lokalne samouprave, nadležni organ lokalne samouprave dostavlja Agenciji radi radi upisa u Registar projekata.
Registar projekata objavljuje se na internet stranici Agencije, a sadržaj i način vođenja Registra projekata utvrđuje Agencija.
Zakon je predvidio da javni naručilac, što će najčešće biti Vlada ili opštine strogo vodi računa s kim ulazi u posao.
“Javni naručilac je dužan da u postupku dodjele ugovora o javno-privatnom partnerstvu preduzima mjere za sprečavanje prevare, korupcije, favorizovanja ponuđača i efikasno sprečavanje, utvrđivanje i otklanjanje sukoba interesa, radi sprečavanja narušavanja konkurencije na tržistu i obezbjeđenja transparentnosti postupka dodjele i jednakog postupanja prema svim ponuđačima. Takođe, dužan je da isključi ponuđača iz postupka dodjele ugovora o javno-privatnom partnerstvu koji do dana podnošenja ponude nije izmirio sve obaveze po osnovu plaćanja poreza ili doprinosa”, taksativno se navodi u nacrtu propisa.
Objekti, uređaji i postrojenja izgrađeni u skladu sa ugovorom o javno-privatnom partnerstvu u državnoj su svojini, ako ugovorom nije drugačije utvrđeno.
“Privatni partner dužan je da objekat, uređaje i postrojenja kao i sve druge predmete javno-privatnog partnerstva koji su u državnoj svojini prestankom ugovora preda bez tereta i ograničenja u stanju koje obezbjeđuje njihovo nesmetano korišćenje i funkcionisanje”, zaključuje se u nacrtu propisa.
Ono što je nedostatak Nacrta zakona, na prvo čitanje, je što tretira usko ekonomske, a ne decidno i šire društvene interese, poput odgovora na klimatske promjene, kvalitetnih zdravstvenih i komunalnih usluga, podsticanje zapošljavanja, ali i investicija koja se tiču naučnih istraživanja i razvoja.
Izvor: Portal Analitika
