Nekoliko dana prije početka 2016. premijer Srbije Aleksandar Vučić oživio je nekoliko godina staru priču o privatizaciji Luke Bar.
Ideja stara gotovo sedam ili osam godina još iz vremena ministrovanja Milutina Mrkonjića bila je aktuelizovana i tokom 2011. kada je o tome pričao vlasnik MK komerca Miodrag Kostić, da bi ponovo vaskrsla s Vučićevim najavama krajem decembra prošle godine.
“Ako nađemo dobrog partnera, mislim da možemo da kupimo Luku Bar”, rekao je Vučić, istakavši da ne očekuje političke smetnje. Luka Bar, rekao je premijer, potrebna je Srbiji iz nekoliko razloga.
“Zbog Željezare, da uradimo punu revitalizaciju naše privrede, ako hoćemo da izvozimo pune proizvode, ne samo sirovine, onda nam je dobro da imamo luku, a imamo najjeftiniju željeznicu. To je veoma važno za našu ekonomiju”, bili su Vučićevi argumenti “za”. Naravno Srbija to ne može sama, što je Vučić i pomenuo, znači da je za cijelu akciju neophodan strateški partner.
Prvi pik bili su Kinezi, a premijer kaže da je o tome razgovarao i sa premijerom Kine Li Kećijangom.
“Ne želimo nikakvu vrstu neprijateljskog preuzimanja. Želimo da to radimo po tržišnim uslovima, želimo da budemo vlasnici Luke Bar i mislim da političkih problema neće biti, a ako nađemo partnera neće biti ni finansijskih”, istakao je Vučić.
Kada je crnogorsko Ministarstvo pomorstva, saobraćaja i telekomunikacija 2007. objavilo da bi luka Bar mogla da bude privatizovana pojavio se veliki broj zainteresovanih. Osim Srbije, bilo je tu, kako su tada rekli u Ministarstvu pomorstva zainteresovanih britanskih, kineskih, ali i kuvajtskih kompanija. Plan je bio da se da koncesija za korišćenje na 30 godina, ali da se u izuzetnim situacijama taj rok može produžiti za još 15 godina. Međutim, od privatizacije nije bilo ništa. Na prvi tender se niko nije javio.
Luke Omišalj, Koper i Solun imaju bolju saobraćajnu infrastrukturu od luke Bar pa je zbog toga i transport robe tim pravcima jeftiniji, tvrde ekonomisti. Jedna od važnijih luka za Srbiju je Omišalj kod Rijeke, preko koje Srbija dobija rusku naftu. Ka Konstanci saobraćaj uglavnom ide vodenim putem, Dunavom, te je logično da je najjeftiniji. Poljoprivredni proizvodi iz Vojvodine, na primjer, najviše se izvoze preko luke u Kopru, a žitarice se najviše prevoze brodovima ka Konstanci. Privrednici sa juga Srbije najčešće su okrenuti ka grčkoj luci u Solunu.
Bivši ministar za kapitalne investicije u Vladi Srbije Milutin Mrkonjić rekao je 2010. da je ubijeđen da bi privatizacija ove luke bila “dobra za srpska preduzeća”.
“Ubijeđen sam da ćemo neku formu naći u ponovljenom tenderu, vidjećemo kako”, rekao je tada Mrkonjić. Bivši ministar tvrdio je da je transport robe željeznicom iz Srbije do Luke Bar mnogo efikasniji, brži i jeftiniji od onih koji se koriste, poput luka u Konstanci, Kopru i Rijeci.
Međutim, Mrkonjićevo mišljenje nisu dijelili tada, a ni sada, ekonomski analitičari i stručnjaci za strana ulaganja. I dok su jedni potencirali da država nikako ne bi trebalo da se zalijeće i ulaže novac u trenutku kada ne raspolaže sa dovoljno finansijskih sredstava, drugi su govorili o tome kako Bar kao luka nije na listi prioriteta, odnosno ne bi trebalo da bude, jer su neke druge luke poput onih u Rijeci i Kopru svakako isplativije.
Prema nekim procjenama, prvo što bi trebalo uraditi i prije privatizacije jeste rekonstrukcija pruge Beograd-Bar što je možda i najbolnija tačka koja umnogome usporava i poskupljuje uvoz i izvoz preko crnogorske luke. Za tu rekonstrukciju neophodno bi bilo izdvojiti i do 300 miliona eura.
Kapacitet Luke Bar je osam miliona tona robe godišnje, a trenutne mogućnosti ne prelaze 2,5 miliona tona. Preko Luke Bar Srbija plasira 20 odsto robe, međutim, veći dio izvoznika koristi luke u Kopru i Rijeci, ali i rumunsku Konstancu. Gotovo svi veliki uvoznici koriste uglavnom hrvatske luke jer je put do Srbije na taj način jeftiniji, ali ne i toliko ograničen kao prevoz prugom Beograd-Bar.
Konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija kaže za Biznis da cijeli projekat djeluje kao normalan, ali da se o tome da li će biti uspješan ili ne, ne može znati, ni govoriti, dok se ne uradi detaljna analiza. Država, smatra on, mora da ima dugoročno isplaniran razvoj zemlje sa jasno postavljenim prioritetima.
“Imati luku u svom vlasništvu nije loše, pogotovo jer Srbija nema izlaz na more, a ugovor o korišćenju luke u Solunu koji je odavno istekao nije produžen. Međutim, mora se voditi računa da korišćenje Luke Bar umnogome zavisi od željeznice. Trenutni promet prugom Beograd-Bar je dva miliona tona, ako bi se pruga sredila to bi moglo da ide do pet miliona tona”, kaže Bušatlija.
Ključna je rekonstrukcija željeznice jer auto-put u ovom slučaju, napominje on, ne može da bude alternativa jer je transport njime skup.
“Ako se uzmu u obzir putarine koje se plaćaju na auto-putu, gorivo koje se troši više nego obično jer su to brdsko-planinski krajevi, izađe da je transport robe šleperom i do osam puta skuplji nego vozom”, ističe Bušatlija.
Ko privatizuje Luku Bar moraće da ulaže u prugu, smatra naš sagovornik, jer ona trenutno slabo funkcioniše, često je zatvorena i njome se prevoze u manjim količinama gotovo jedino lim i automobili.
“Pitanje je i da se pruga popravi i da može da prevozi pet miliona tona, da li je to za Srbiju isplativo. Jer, ne radi se samo o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, Srbija je što se željezničkog saobraćaja tiče usko grlo na Balkanu, vozovi idu 35 kilometara na sat, u Sloveniji i Hrvatskoj idu tri puta brže. Znači mi bismo morali da sredimo i pruge koje vode do granica sa Hrvatskom, Mađarskom, Bugarskom”, napominje Bušatlija.
Omišalj, kraj Rijeke i Koper u Sloveniji su, tvrdi, ozbiljna konkurencija barskoj luci. Veliki dio robe koji ide dalje kao sjeveru Austriji, Češkoj, Njemačkoj ide preko Kopra, jer brod je najjeftiniji prevoz – ističe Bušatlija.
On podsjeća da je ideja o privatizaciji ove luke prvi put propala jer su tada srpski privrednici tražili da se Željeznica obaveže da će im ukoliko uđu u tu priču omogućiti da jeftinije prevoze žitarice i ostalu robu. Naravno, ističe Bušatlija, to je bilo neisplativo.
Na pitanje koliko je realno da bi Srbiji partner u privatizaciji mogli da budu Kinezi, koje je i premijer Vučić pomenuo kao potencijalne saradnike, Bušatlija kaže da to nije isključeno, ali da i Kinezi u tom slučaju moraju da imaju želju i volju da ulažu u proizvodnju ovde, što do sada nije bio slučaj.
“Ako malo bolje pogledate, oni nikada nisu izrazili želju da ulažu ovde u proizvodnju, samo usluge. Uostalom, Kinezi su već prisutni u mnogim drugim evropskim lukama, da li bi imali interes da prebacuju robu iz tih luka”, napominje Mahmud Bušatlija.
Izvor: Danas, B92
