Rezultat privatizacije preduzeća u Crnoj Gori je preko 50 hiljada otpuštenih radnika, koji posredstvom biroa rada, sudova i štrajkovima pokušavaju da ostvare prava iz radnog odnosa. Otpuštanje zaposlenih je više puta viđeno, ne samo u preduzećima u kojima privatizacija nije uspjela, već i u kompanijama koje uspješno posluju. Novi vlasnici koji su preduzeća kupovali po nekoliko puta nižim cijenama od nominalne, prvo što su radili bilo je proglašenje najvećeg dijela zaposlenih tehnološkim viškom. Naredni korak oprobanog recepta bilo je da ne investiraju ni dio od onoga na šta su se obavezali u kupoprodajnom ugovoru.
Najveća nikšićka kompnija Željezara nekad je zapošljavala 7,5 hiljada radnika, a sada 214. Ubrzo nakon što je potpisan ugovor o kupovini Željezare za 15,1 milion, 4. juna ove godine, od 308 radnika koliko je u trenutku kupovine preduzeća bilo zaposlenih, novi vlasnik u startu nije prihvatio 39 radnika, a još četiri su se prijavili za dobrovoljni odlazak iz firme. Za odlazak iz Željezare nedugo potom prijavilo se još 18 radnika, a predviđa se da će ukupno 30 radnika napustiti fabriku zbog, kako su navodili sindikalci, straha od gubitka posla, nesigurnosti i smanjenja plata, koje su sa prosječnih 600 pale na 250 eura.
I u najvećoj fabrici, Kombinatu aluminijuma, do sada je otpušteno više od hiljadu zaposlenih. Ruski menadžment ne krije da bi optimalan broj bio 600, umjesto sada uposlenih 1,1 hiljadu. Iz Sindikata KAP-a su u nekoliko navrata upozoravali da zbog prepolovljene proizvodnje sa 100 na 50 hiljada tona aluminijuma godišnje, zatvorenih dviju od četiri hale Elektorolize i ugašenih 250 ćelija, polovina zaposlenih moraće kući. Proizvodnja je smanjena dijelom zbog duga EPCG od 60 miliona eura, dijelom zbog niske berzanske cijene metala.
Od 2005. kada je kao strateški partner na velika vrata najavljena Centralnoevropska aluminijumska kompanija (CEAC) Olega Deripaske započeto je otpuštanje radnika. Početkom 2010. u KAP-u su bila 1,732 radnika, a do ljeta otišlo je 670 uz prosječne otpremnine od 17,5 hiljada eura. Tada je menadžment saopštio da imaju još 253 prekobrojno zaposlena, što ugrožava likvidnost firme. Iste godine bez posla je ostalo 230 radnika Duvanskog kombinata u koji je uveden stečaj. Sedam mjeseci nakon toga usmeno su obaviješteni od Zavoda za zapošljavanje da nemaju pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, a samim tim ni pravo na penzijsko-invalidsko osiguranje.
DKP je u srećno vrijeme zapošljavao pet hiljada radnika, a sada je u fabrici koja sprovodi plan reorganizacije do 2014. manje od 200.
Cetinjska preduzeća „Obod” i „Košuta” zapošljavala su tri hiljade radnika, od čega je ostalo 30 u privatnoj „Novoj Košuti”, koji od 2008. ne primaju plate, ali ne mogu ni da podignu radne knjižice, ni da se prijave na Zavod za zapošljavanje i ostvare bilo koje pravo po tom osnovu. Radnice tog preduzeća vode spor protiv države.
Takođe, u „Koniju”, nikšićkoj tekstilnoj konfekciji zaposleno je 40 radnica, od nekadašnjih 500. Broj radnika počeo je da se smanjuje nakon podjele na dva preduzeća, Fabrika lake i zaštitne konfekcije likvidirana je 2005, a Privredni sud je rasprodao imovinu. Novi vlasnik Panto Vučurović ponovo traži stečaj zbog duga od 800 hiljada eura.
Loše privatizacije rezultirale su sa preko 50 hiljada radnika koji na birou rada pokušavaju da ostvare prava, čekaju minimalne otpremnine od 1,920 eura ili preko sudova pokušavaju da ostvare prava iz radnog odnosa. Sve otpremnine isplaćene su iz budžeta, na teret poreskih obveznika.
Privatizovane kompanije koje su digle kredite za otpremnine, kao KAP i Željezara, tražile su garancije od Vlade, tako da su otpremnine, ali i ostali dugovi „strateških partnera” Vlade pali na leđa građana. Iz budžeta je vraćeno 33 miliona eura za Željezaru, i dio od 170 miliona eura, koliko je do sada pozajmio novi vlasnik Kombinata aluminijuma.
Brković platu isplaćuje svakog novembra
Danom uvođenja stečaja 290 radnika, koliko je ostalo od prvobitno 600 zaposlenih, ostalo je bez posla. Nakon što je firmu kupio Dragan Brković na posao je vraćeno 40 ljudi, koji platu primaju svakog novembra. Ovoga novembra nijesu primili ništa, jer je u firmu uveden stečaj po zahtjevu OTP-a zbog 73 miliona eura duga. Brković je kasnije kupio i preduzeća „Optel” i „Građevinar” i objedinio ih u jednu od sedam Vektri. U ,,Optelu”, nekadašnjem preduzeću ,,Prvi decembar”, ostalo je 12 radnika od nekadašnjih 200.
Firme bez radnika
Bjelopoljski Vunarski kombinat zapošljavao je 2,5 hiljada radnika, Solana, vlasnika Veselina Barovića 600, a sada u Vunku nema nikoga, a u Solani 40 ljudi.
Tehnostil je devedesetih upošljavao 92 radnika a sada nijednog. Od 190 radnika Radventa ostalo je 24, a u Boksitima, u kojima je radilo 1,250 ljudi, ostalo je 314. U tom preduzeću je CKB tražila uvođenje stečaja zbog 1,5 miliona duga. Preduzeća „Jadran Perast” i „Tara” zapošljavali su oko četiri hiljade radnika, „Radoje Dakić” i „Marko Radović” oko šest hiljada, fabrika kože „Beranka” 2,5 hiljada, a „Gro radnik” 1,3 hiljade, asada nema nikoga.
Iz tekstilne industrije otjerano 14.000 radnika
Od nekadašnjih više od 15 hiljada radnika, koliko je zapošljavala tekstilna industrija, danas u tom privrednom sektoru radi manje od 800 radnika. Samo „Titeks” zapošljavao je šest hiljada radnika sve do devedesetih godina.
Od 10 hiljada radnika, koliko je nekada radilo u beranskim fabrikama, u privredi je sada zaposleno oko 200 radnika. Podgorički biznismen Petar Đurišić, vlasnik kompanije „Katel” koji je 2005. za svega 254 hiljade eura kupio beransku ciglanu Rudeš, koji se uvođenjem stečaja u preduzeće oslobodio 50 radnika koliko je tada bilo zaposleno. Nova fabrika ,,Opeka” koju je obećavao, nikada nije sagrađena. I radnici „Gumiga” upućeni su na biro rada, piše Dan.
