S&P, Moody's, Fitch – rejtinški divovi s druge strane Atlantika su Evropljanima ulili strah u kosti. Gomilanje dugova zbog njihovih ocena postaje sve skuplje, ali i same rejting agencije sve češće moraju da se brane.
– Mi smo nezavisni komentatori činjeničnog stanja – rekao je Thorsten Hinrichs, šef nemačke podružnice Standard&Poor'sa u jednom ranijem intervjuu za Deutsche Welle.
To zvuči prilično skromno. Ali, ti komentari imaju veliku težinu: jednom kratkom ocenom izraženom u slovima između trostrukog A i D izražava se procena verovatnosti s kojom će neko preduzeće ili država moći uredno da vrati svoje dugove – u roku i punom iznosu.
Na taj način su rejtinške agencije neka vrsta sudija za ekonomije pojedinih zemalja i njihove vlade. Snižavanje njihovog boniteta poskupljuje im dalje zaduživanje što može da dovede do promene njihove budžetske politike. Prema studijama koje je sproveo naučnik Jens Rosenbaum, negativne ocene rejting agencija mogu da smanje i političkim čelnicima izglede za reizbor.
Posrednici između ulagača i emitenata
– Značenje rejting agencija se u prvom redu može objasniti vrlo efikasnim i uspešnim izvršenjem funkcije posrednika u prenosu informacija između izdavača vrednosnih papira i ulagača – tako Torsten Hinrichs definiše zadatak agencija.
I to je možda tačno, barem istorijski gledano. Ulagačima su, naime, trebale pouzdane i utemeljene informacije o preduzećima kojima su nameravali da povere svoj novac. Te informacije su im davale rejting agencije i za to su dobijale novac. No, s vremenom su i izdavaoci vrednosnih papira, odnosno, preduzeća koja su želela da prikupe kapital na finansijskim tržištima postala mušterije koje plaćaju.
Kritičari su se pobunili da takva konstelacija nesumnjivo dovodi do sukoba interesa. Taj sukob je posebno eskalirao u početnoj fazi finansijske krize od 2007. godine (Subprime kriza) u Sjedinjenim Američkim Državama. Banke su plaćale rejting agencije, a ove su davale najbolje ocene njihovim hipotekama. Kriterijumi ocenjivanja su u nekim slučajevima bili i snižavani i “smekšavani” jer je “tržišna konkurencija među agencijama bila jaka, a dobit ogromna, pa se nije baš jako pažljivo zagledalo”, piše Susanne Schmidt u svom bestselleru “Tržište bez morala”.
Krive procjene rejtinških agencija
Bila je to loša procena velikih rejting agencija s najtežim posledicama, ali ne i jedina. U mega-bankrotu američkog energetskog diva Enrona 2001. godine ocenjivači boniteta su reagovali prekasno, a zakazali su i dve godine kasnije u slučaju italijanskog prehrambenog koncerna Parmalata. Tako je S&P godinama davao očito lažnim bilansima Italijana dobru ocenu. Kasnije je ista agencija pospešila bankrot koncerna hektičnom serijom snižavanja njegovog boniteta.
Često se u Evropi žale da “velika trojka” iz rejtinške branše ocenjuje i procenjuje “previše iz američke perspektive”. Spektakularna je bila zajednička akcija više nemačkih kompanija protiv S&P-a 2003. godine nakon što je ta agencija snizila bonitet ThyssenKruppa, Lindea, nemačke pošte i Münchner Rücka zbog izmenjene ocene očekivanih izdataka za penzije. Ti koncerni su predbacili tada S&P-u da u svojim ocenama ne uzima u obzir nemačku preduzetničku kulturu.
Bez njih se ne može
Uprkos žestokoj kritici rejting agencija, ne postoji sumnja da su one važne za zaštitu ulagača. I Evropski političari shvataju da tri rejtinška diva iz SAD-a načelno ispunjavaju svoje dužnosti informisanja i da ih samo treba jače kontrolisati. Oni su i sami ocenjivače boniteta učinili najvažnijim akterima na tržištima finansija tako što su banke i osiguranja obavezali da posluju samo s proizvodima koji imaju određeni minimalni rejting.
Na posebno loš glas tri američke agencije došle su nakon izbijanja dužničke krize u Evropi. Krajem 2009. godine je Fitsch prvi skinuo Grčkoj ono čarobno “A” i time pokrenuo lavinu pada boniteta.
– Rejting agencije imaju efekt raspirivača požara – kaže Rudolf Hickel sa Univerziteta u Bremenu.
I to funkcioniše ovako: one prvo promene perspektive neke zemlje u budućnosti na “negativne” uz objašnjenje da njena finansijska situacija nije solidna. Time izazovu turbulencije na finansijskim tržištima. Troškovi kamata za državne obveznice rastu. Onda u idućem koraku zaista i snize bonitet te zemlje s argumentom da ona dugoročno neće moći da snosi troškove refinansiranja. Tako nastaje začarani krug.
Postoji li tajni nalogodavac?
Teško je razumljiva i činjenica da rejting agencije ocenjuju pojedine zemlje bez nekog zvaničnog naloga, jer samo retki plaćaju agencije za takvu ocenu boniteta zemalja. To naravno ostavlja prostor za raznorazne špekulacije i teorije zavera. Nakon što je S&P sredinom januara snizio bonitet čitavom paketu članica Evrozone, neki nemački političari su izrazili sumnju da iza toga stoji tajni nalogodavac – Wall Street.
Mnogi političari iz Evrozone stoga traže da se konačno osnuje jedna Evropska rejting agencija koja će se moći da se nosi s Amerikancima. Konačno, tvrde oni, postoji dovoljno stručnjaka u Evropskoj centralnoj banci ili Evropskoj komisiji. S druge strane, ekonomisti se boje da agencija koja bi bila pod nadležnošću institucija EU-a ne bi mogla da uživa poverenje ulagača.
Krivi političari, a ne agencije
Planirana rejting agencija konsalting-firme Rolanda Bergera teško da će probuditi sumnje u svoju nezavisnost – ona bi, naime, trebala da se finansira iz jednog izvora i ne bi trebala da bude podložna nikakvim uticajima. Sukob interesa će se takođe izbeći time što neće biti orjentisana na dobit, već na opštu korist. Trebala bi da bude osnovana idućeg leta i početkom 2013. da saopšti prve ocene.
Bivši šef nemačke Savezne banke Axel Weber je pak opšteno skeptičan prema svim eventualnim Evropskim rejtinškim agencijama. On ne veruje da bi one imale puno smisla, rekao je nedavno na jednoj manifestaciji na kelnskom univerzitetu. Prema njegovom mišljenju su američke agencije neopravdano puno napadane samo jer su bile glasonoše loših vesti. One, tvrdi on, nisu izazvale krizu u Evropi, već su političari ti koji su zakazali.
izvor: dw-world.com
