Kada bude startovao novi Socijalni program u nikšićkoj Željezari, još 1.140 radnika će napustiti pogone nekadašnjeg giganta za sumu od 6.000 do 22.000 evra. Umesto nekadašnjih 7.500, u Željezari će ostati samo 360 radnika.
Ovo nije prvi socijalni program koji je Vlada ponudila radnicima da napuste firme, ali te pare uglavnom nisu usrećile Nikšićane. Jer, od prodaje radnih mesta većina Nikšićana nije uspela da započne neki novi biznis, a novac su najčešće koristili da vrate dugove, bankarima ili nekom drugom.
Retki koji su, na primer, otvorili farme koka, kažu, jedva preživljavaju. Slično je i sa drugim poslovima. Najgore su prošli radnici koji nisu stekli uslov za penziju, jer su ostali bez ikakvih primanja.
Po visini otpremnina bez premca su bili zaposleni u „Boksitima“, koji su u proseku primili 25.000 evra, dok je onima koji su u rudniku proveli najmanje dve decenije na beneficiranim radnim mestima omogućeno prevremeno penzionisanje. U Željezari su otpremnine bile najviše 22.000 evra, nešto manje u njenim nekadašnjim pogonima „Promontu“, „Livnici“, „Tehnostilu“ i „Radventu“. Radnicima EPCG ponuđene su otpremnine oizmeđu 15.000 i 20.000 evra…
Kako danas žive oni kojima su donedavno u rukama šuškale evropske novčanice?
– Teško. Jedva sastavljam kraj sa krajem – priznaje u razgovoru za „Novosti“ Mirko Perišić, novinar koji je četvrt veka proveo u Željezarinom listu „Naša riječ“, i svoju životnu profesiju silom prilika zamenio novom.
– Kao što vidite, sada vozim u firmi „M taksi“ i tako prehranjujem porodicu – kaže Perišić. – Nisam se, kao mnoge moje kolege, nadao ovakvom epilogu, ali da nam gori pod nogama osetili smo dolaskom holandske kompanije „Montenegro spešlti stils“, koja je ugasila fabrički list i radnicima uskratila pravo na informisanje. Prodao sam radno mesto i napustio Željezaru.
Ovo je samo jedna u nizu sumornih ljudskih sudbina koja je u tranzicionom vremenu pogodilo radnike nekadašnjeg ponosa crnogorske industrije, ali i drugih firmi.
– Da mi u pomoć nije priskočio Radislav Bato Mijušković, vlasnik „M taksija“, ko zna gde bih bio sada – nastavlja Perišić. – Pomogao mi je kad je bilo najteže.
Otpremninu koju je Mirko dobio „pojele“ su banke.
U gradu koji je pre dve decenije brojao 22.000 zaposlenih u proizvodnji, danas jedva da ih je 2.000! Jedino raste broj penzionera – u poslednje tri godine taj broj je sa 13.000 povećan na 15.000.
MITINZI GLADNIH
– PAMTIM vreme kada je Željezara zapošljavala 7.500 radnika, „Rudnici boksita“ preko 1.000, ŠIK „Javorak“ 650, PTK „Nikšić“ 2.000, „Metalac“ preko 600, pivara „Trebjesa“ isto toliko. Prosečna zarada iznosila je oko hiljadu maraka, a u nekim preduzećima čak i dve hiljade! Međutim, to nam nije bilo dovoljno, već smo organizovali mitinge gladnih. Pogledajte danas standrad građana i onda kada je sa „džemperašima“ krenula čuvena AB revolucija. Gde smo mi, a gde su oni – naglašava Perišić.
izvor: novosti.rs
